Početna stranica > Novosti
Nevena, stasala devojka, ćerka Ranisava i Zorke, upoznala je Milisava na vašeru, koji se održavao u livadama, na tri sata hoda između Jagoštice * i sela Kragujevac **. Vašar je bio glavni društveni događaj u to vreme. Kako je otac Milisava smatrao svojeglavim, a uz to isposobnim da samostalno živi, dao mu je malo parče zemlje i odelio ga od ostale braće.
Milisav, stolar i poljoprivrednik, otpočinje zajednički život sa Nevenom.
Da li će ime dete uzeti pod ruku i odvesti ka uspehu i sreći?! Prošlo je više od godinu dana, a mala devojčica Milena nije mogla da prohoda. Prestala je i da sedi. Ukućani su pomišljali na najgore. Ipak, sudbina je ne ostavlja na cedilu.
Anđeo spasitelj gura deda Ranisava da vidi šta mu je sa unukom. Kada se vratio rekao je svojoj ženi Zorki: “Slušaj , Zorka, moramo uzeti Milenu da je odgajimo! Dijete je zdravo, vidio sam joj žive i bistre oči, ono je samo od gladi iznemoćalo.! Pa, ne more dijete da raste i da ima snage samo od skroba, oni nemaju mlijeka, nemaju ni kravu! “Bunila se malo Zorka: “Podigla sam svojih sedmoro ine morem više!” Kud si sedmoro, odgaji i osmo!” Ubedi Ranisav ženu!
Milenu donesoše u Jagošticu. Devojčica brzo prohoda i posta vredna i kočoperna.
Nevena je imala kravu, mali obor sa svinjama i nekoliko kokošaka.
Njivica je bila zasejana sa nešto zobi, krompira, repe paradajza i luka. Ali, nije bilo “suđeno” da se napreduje.
Posle nekoliko godina životnog” “pakla”, Neveni su počeli dolaziti razni prosci, mahom udovci.Bila je lepa i naočita. Koliko je Penelopa, širom sveta, odbijalo prosce čekajuci svog Odiseja. Nevenin Odisej nije skitao po svetu. Poginuo je u ratu, a ona ga je čuvala u svom srcu. Svekar je stao pred nju i uneo joj se u lice: Odbijaj, Nevena, odbijaj.
Ali, ja vas više ne morem nositi na grbači!” Udala se ne za prvog već sledećeg prosca, udovca Milomira, iz Zaovina na Tari. Milomir je imo dva sina, a Nevena je sa sobom povela Milenu, sedmogodišnju devojčicu i trogodišnjeg sina Miloša. Zajedno su dobili još dvoje dece.
Novo domaćinstvo je imalo kuću, štalu sa dve kravice i dvadesetak ovaca. Kuća sa dve prostorije imala je prozore – male otvore, zbog slabog materijala i oštrih, dugih zima. Umesto zemljanog poda, na kome je u Kragujevcu bilo ognjište, “žutio se kao vosak” drveni patos.
Ognjište je zamenilo” “Cira”, nemajlirani sporet na drva, koji je podsecao na lokomotivu tadasnjeg cuvenog voza. U prvoj prostoriji se jos nalazio: sto sa drvenim klupama, drveni kredenac, ofarban u tamnozelenu boju i pored njega dolap, komad
Milena je tek bila posla u školu u selu Kragujevcu kada su se preselili u Zaovine.
Kako je tada bila srećna!. Na izmaku života pričala je unucima: “Kad nisam u Jagoštici meni je svejedno, vodi me đe god’oćeš – eto, što sam voljela Jagošticu…Tako pođem u školu ( u Zaovinama), ne pozna’m nikoga. Tuđe. Nude se curice, zovu me. Pa tako, malo po malo – namalo, upoznala se i sa onim đacima obliznjim, al’meni se ne ide u školu.
A moja keka kaže: “Sakri se iza vrata, kad dođe Maja, a ja ću reći da nisi došla”. A ja se sakrijem iza vrata, a ona uđe, pa kaže: “Žive ti oči, đe mi je dete?-‘vako gleda… A tetka kaže: “Ne da Nevena đecu.
Šta to kažeš? “poviče ona, a ja istrčim preda nju, a ona od milošte:” “Evo meni moje Mile, evo meni moga Miše, pa me ljubi, pa me grli. Ja već… srce mi igra od radosti!”
Baka joj je posvetila svu svoju pažnju i ljubav. Naučila je dete da plete, prede, tka ćilime i šarenice, čije, da veze, kuva I mesi.
Sve što je kasnije, celog života spremala, kao i dan – danas, odisalo je Zorkinom ljubavlju, koja se prenosila kako kakav tajni začin. Njene pite i pogačice i kolače svi su rado jeli I hvalili… Pa čak I od ujaka Petka, koji je bio oficir u Beogradu, dobila je bukvar I računaljku, kao i prvu knjižicu: “Od slave vočić, a od smole kočić”, pa je sama naucila da čita, piše I računa, “ “mimogred”, kako sama kaže…
Da joj je u to vreme srce bilo, “na mestu” jasno se može zapaziti u često citiranom prekoru, koji bi njoj i njenoj rođaki Dragici (koja je bila potištena) kad krenu negde” “među narod” , kao savet, upućivala baka Zorka: “Ti Mico, malo glavu dolje, a ti Draga, malo glavu gore!”
Kako je sad već bila “kadra” da kopa, žanje, kupi seno, radila je kod svojih, ali je išla i “kod gazda u nadnicu” poput ostalih devojaka i mladića čiji roditelji nisu imali dovoljno zemlje. Nadničilo se od “zvjezde do zvjezde”. Kod nekih “duševnijih” domaćina bilo je lakše, čak su se i radovali da ih pozovu da rade, jer su davali dobru hranu u dovoljnim količinama, moglo se povremeno odmarati i raditi “bez požurivanja”.
Međutim, bilo je i onih koji nisu bili “dobre duše” i koji su ih mučili: “Nit daju sesti, nit daju jesti”. Morali su i kod njih raditi, kako im se ne bi zamerili. Plašili su se da ih može “nužda naterati” da im se obrate za pomoć.
Porodica se okupljala kući tek uvelče i za večeru su spremana kuvana jela: pasulj, kupus, zelje i krompir čorba. Za večerom se razgovaralo o sutrašnjem rasporedu obaveza.
Očuh, Milomir, je raspoređivao: “Bio je pravedan, volio nas je k’o da smo mu rođena djeca, nije nas ni po čemu razdvajao od svoje”.Seoski život liči a i razlikuje se od pastoralnih prizora ovekovečenih na platnima slikara. Ima elemenata idile ali i žuljevitih ruku.
Deca se nisu “bunila”: svako je radio najviše što je mogao, što je uglavnom bila sudbina svih vršnjaka iz okoline. U periodu kada poljoprivredni radovi nisu bili u punom jeku i Milena je, sa ostalom omladinom, čuvala stoku po zajedničkim pašnjacima i planini.
Da vidimo! Liči li na Arkadiju?! Ima li spletki, ljubavnih zavrzlama, uzdaha? Nešto od toga možda ćemo naći u ovoj priči. Čuvalo se “izletnički”: ustali bi rano, pojeli nešto, “uprtili torbu”***** i puštali stoku.
Torba se nosila na leđima (kao ranac) zbog lakšeg provlačenja kroz šiblje. U njoj su se mogle naći zanimljive stvarčice: čutura ******* koju bi napunili vodom na prvom izvoru, komad proje, čanak ******** sa sirom, glavica luka i retko kad još po nešto.
Dečaci su, dok čuvaju stoku, pravili vretena, preslice i slično. Milena je pričala: “ Čuvamo mi ovce, ja i još dvije devojke i Diko Blagomirov – kobajagi njega ja malo voljela, al’ne kao ljubavnika, neg’sam ga voljela kao prijatelja radi poštovanja njegovoga prema meni.
Kakav je bio dečko – kakav brat, ne bi mi brat tako…A on nije nikad dokon, uvijek ti je đelj’o nešto, i vidim ja da on pravi vretence, e baš vala ovolišno vretence, I ‘nako okreće ga, okreće… A ja reko’kome li će ga dati? Pa ja’na nako, reko”, “ma” daće on Krklji, Gvozdeniji Jankovoj.ŠSta ću, nikad sebe nisam duvala, sve sam mislila da sam najlošija.
Kad on se uputio, pa pravo meni! Evo ti, kaže, Milena, vretence. Ajooooj, da mi je dao Beograd, šta da radim s’njim, šta ću u Beogradu? A nije mi ni za vretencetom, ja ne morem na njemu presti, neg’što me nije podcjenio!”
Muškoj omladini su bila poverena na čuvanje goveda, a ženskoj ovce. Kada je nedelja ili neki praznik, a to je značilo bar jedan dan u sedmici, devojke nisu plele, niti su
E, sad jednom, za praznika, sjećam se, nemam šta da promjenim da obučem, nego sve jedno, pa mene stid, ija ondaj kažem sebi neću ni goniti ovce gore, imam ja moje Paljevine, pašnjak dolje u Paljevinama, pa neću ni goniti niđe.
Kad ono jedan momak po jedan, jedan po jedan, jedan po jedan, I svi što su gore dolazili svima nama, oni su svi došli tune! A onaj breščić baš onako ravan, samo dugačak, i oni celi dan se igraše kamena, bacaše! A mene stid.
Baš “no čuveni momci, oni divni…” U dugim zimama, muškarci su se bavili ishranom stoke, cepanjem drva, čišćenjem snega, a žene su tkale, prele, plele. U nasoj priči svi vole takav život. Nema došljaka iz grada koji remete idilu. Da zavirimo na prelo! Žene česljaju vunu i predu, svake večeri kod druge prijateljice. Za to vreme muškarci se druže: igraju karte uz kafu i rakiju.
Milena se radovala prazničkim zimskim večerima, jer se dešavalo da i devojke učestvuju u zabavnim društvenim igrama sa momcima.
Najčešće je to bila igra “prstena”. Učesnici spoje šake, a jedan od igrača prilazi redom i pravi se da ostavlja prsten svakome od njih. Trebalo je pogoditi kod koga je, zaista, prsten! Fizička bliskost, dodiri, pojačavali su hemiju među prisutnima pa je dolazilo do zaljubljivanja.
Stariji su, krišom, pratili omladinu. Ako bi primetili da neko s nekim “očijuka”, držali bi ih pod budnom prismotrom.
Ljubav pobeđuje! Oduvek je tako. Najsnažnijem osećanju dovoljan je pogled da nađe put do drugog srca, a mladić i devojka mogli su se gledati i pričati. Dodir se računao kao naprednija faza udvaranja.
“Ako te momak zovne u kolo, ondaj znači da te voli. Il’ ako dođe do tebe. Jednom, dvaput, i ondaj znaš”. Rasplet je zavisio od devojke. U slučaju da joj se momak ne dopadne, ona bi mu to na neki način pokazala – ne bi mu uzvratila stiskom ruke, okrenula bi glavu od njega, ili bi se, čak, pustila iz kola, ako bi junoša bio nametljiv. A, ukoliko bi devojka prihvatila udvaranje, mogli su samo “razgovarati” dok je ne bi zaprosio i oženio.
***
Pop završi molitvu i tad počne on da sjetuje narod, da ustrožava kako to treba moliti se Bogu, i poštovati Boga i poštovati komšije, kako se ne valja svađati i tako.
Pričestimo se, pa ondaj, ako je ljepota, ponesemo “rane i sjednemo svi po porti. Sve to zasjeda i svako svoje postavi. A ako je kiša, mi u školi, u Sali. U tome dođu svirači, i naruče ljudi, ovi stariji, i to grmi!
E, posle đeca odu kući, ondaj dolaze đevojke i momci, mlade, mladoženje, i tako… I, ondaj, nastavi se vašer. E joj, milina, jedva išćekamo kad će!”
Vašari su bili najveća zabava omladine, ali i odraslih. Tu su se pokazivale udavače i momci za ženidbu.
Narodno cveće! Devojke, rascvetale u lepoti i mladosti, uvek su dolazile u pratnji nekog starijeg iz kuće – ukoliko su majka ili oba roditelja bili sprečeni da pođu sa njima, “čuvao” bi ih brat ili neki bliži rođak.
Stariji su se zabavljali, a i “sakupljali materilal” za ogovaranja. Motrili su na mlade. Pratili su njigova kretanja i ponašanja svoje dece, da nesto ne pogreše i, tako, daju povoda pričama.
Blistaju niske bisera, zlatni i srebreni đerdani, svetlucaju zlatne minđuse. Siromašnije devojke nose suknene suknje, ručno tkane i tamnih boja, bluze od cica i perlona. Suknje su im ispod kolena, bluze sa kratkim rukavima i kragnicama ili malim izrezima oko vrata.
Kosa je uredno ispletena u pletenice i pričvršćena u različite punđe. Momci su u suknenim pantalonama sa tzv. “balonima”, u lanenim košuljama, vezenim čarapama i opancima. Svi imaju kape.
Roditelji su brinuli o odevanju devojke, a posebno najstarije ćerke, “udavače”. Otac bi obezbedio novac, a majka, uz ćerkinu pomoć, šila, plela, vezla i tkala ćilime.
Milena se seća: Tetka mi, jednom, dade divan jedan material za bluzu i reče mi: “Saši” Mico, sebi bluzu, za vašer na Petrovdan, pa ako se udaš prije, a ti mi ga vrati! Sta će ja’na, nije se imalo odšta”.
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
MARAMA
U prelepim krajevima Srbije, kao što su živopisni ogranci planine Tare, opasani rekom Drinom, bez puteva, struje ivodovoda, odvijao se, u prvoj polovini 20. veka, život. Život bogat uzbuđenjima, verovali ili ne! Evo naših junaka, a vi se, dragi čitaoci pripremite za uzbudljivu priču.
Nevena, stasala devojka, ćerka Ranisava i Zorke, upoznala je Milisava na vašeru, koji se održavao u livadama, na tri sata hoda između Jagoštice * i sela Kragujevac **. Vašar je bio glavni društveni događaj u to vreme. Kako je otac Milisava smatrao svojeglavim, a uz to isposobnim da samostalno živi, dao mu je malo parče zemlje i odelio ga od ostale braće.
Milisav, stolar i poljoprivrednik, otpočinje zajednički život sa Nevenom.
Na tom malom imanju, u drvenoj kućici , jednoj prostoriji koja im je pripala, rađa im se ćerka Milena. Ime dobija po Milisavljevoj baki, koje su se svi sećali samo po dobru.
Da li će ime dete uzeti pod ruku i odvesti ka uspehu i sreći?! Prošlo je više od godinu dana, a mala devojčica Milena nije mogla da prohoda. Prestala je i da sedi. Ukućani su pomišljali na najgore. Ipak, sudbina je ne ostavlja na cedilu.
Anđeo spasitelj gura deda Ranisava da vidi šta mu je sa unukom. Kada se vratio rekao je svojoj ženi Zorki: “Slušaj , Zorka, moramo uzeti Milenu da je odgajimo! Dijete je zdravo, vidio sam joj žive i bistre oči, ono je samo od gladi iznemoćalo.! Pa, ne more dijete da raste i da ima snage samo od skroba, oni nemaju mlijeka, nemaju ni kravu! “Bunila se malo Zorka: “Podigla sam svojih sedmoro ine morem više!” Kud si sedmoro, odgaji i osmo!” Ubedi Ranisav ženu!
Milenu donesoše u Jagošticu. Devojčica brzo prohoda i posta vredna i kočoperna.
Milene što se tiče možemo sad da predahnemo! Šta je sa ostalima?! Kada se Milena vratila roditeljima. Milisav se već zaposlio u Višegradu, u fabrici za izradu stolarije.
Nevena je imala kravu, mali obor sa svinjama i nekoliko kokošaka.
Njivica je bila zasejana sa nešto zobi, krompira, repe paradajza i luka. Ali, nije bilo “suđeno” da se napreduje.
Uskoro je počeo rat. Snažni, neustrašivi i “svojeglavi” Milisav postaje četnički vođa. Ustaše su ga ispekle u pekari uoči Božića. Dva meseca nakon Milisavljeve smrti Nevena je rodila sina Miloša.
Posle nekoliko godina životnog” “pakla”, Neveni su počeli dolaziti razni prosci, mahom udovci.Bila je lepa i naočita. Koliko je Penelopa, širom sveta, odbijalo prosce čekajuci svog Odiseja. Nevenin Odisej nije skitao po svetu. Poginuo je u ratu, a ona ga je čuvala u svom srcu. Svekar je stao pred nju i uneo joj se u lice: Odbijaj, Nevena, odbijaj.
Ali, ja vas više ne morem nositi na grbači!” Udala se ne za prvog već sledećeg prosca, udovca Milomira, iz Zaovina na Tari. Milomir je imo dva sina, a Nevena je sa sobom povela Milenu, sedmogodišnju devojčicu i trogodišnjeg sina Miloša. Zajedno su dobili još dvoje dece.
Novo domaćinstvo je imalo kuću, štalu sa dve kravice i dvadesetak ovaca. Kuća sa dve prostorije imala je prozore – male otvore, zbog slabog materijala i oštrih, dugih zima. Umesto zemljanog poda, na kome je u Kragujevcu bilo ognjište, “žutio se kao vosak” drveni patos.
Ognjište je zamenilo” “Cira”, nemajlirani sporet na drva, koji je podsecao na lokomotivu tadasnjeg cuvenog voza. U prvoj prostoriji se jos nalazio: sto sa drvenim klupama, drveni kredenac, ofarban u tamnozelenu boju i pored njega dolap, komad
nameštaja poput radnog stola sa policama. U sobi su bili tišljerski *** kreveti i šifonjer sa drvenim sanducima za garderobu, ofarban u nebo – plavu boju.
Ispod nadstrešnice, pri ulazu u kuću, nalazila se drvena vodionica, ostava gde su se odlagale bremenice****. Vodu su donosili sa oblizžjeg ***** izvora.
Milena je tek bila posla u školu u selu Kragujevcu kada su se preselili u Zaovine.
Kako škola nije bila obavezna, a svaki rad dobrodošao, samo je još neko vreme pohađala nastavu, da bi uskoro ponovo otišla da živi kod bake Zorke i deke Ranisava i tamo ostala do svoje četrnaeste godine.
Kako je tada bila srećna!. Na izmaku života pričala je unucima: “Kad nisam u Jagoštici meni je svejedno, vodi me đe god’oćeš – eto, što sam voljela Jagošticu…Tako pođem u školu ( u Zaovinama), ne pozna’m nikoga. Tuđe. Nude se curice, zovu me. Pa tako, malo po malo – namalo, upoznala se i sa onim đacima obliznjim, al’meni se ne ide u školu.
“Niko, sve mi se čini svako je bolji od mene, svako pametniji, svako ljepši, svako ođeveniji, pa sve se stiđela i nisam ni voljela da idem. I kad bilo pred ispit, “vam” proljeće, nisam ni išla, otišla za ovcama. A nije bilo prije nužda, znaš, nije se još moralo da se kazna plati hiljadu, hiljadu I po******, pa niko nije ni vodio račun – išlo ne išlo… O Jovanima, dođe mi tetka Živana iz Jagoštice, đevojka bila, pa kaže nani*******: “Rekla je Maja da Milena ide sa mnom.“ Da budem sa njom! I Nana mene pusti i jooooj srecna ja! Do Boga stigla! Tamo dođemo u Jagošticu, tako u prvi sumrak – pa nije jos baš prvi sumrak, baba namiruje stoku, a mi došle.
A moja keka kaže: “Sakri se iza vrata, kad dođe Maja, a ja ću reći da nisi došla”. A ja se sakrijem iza vrata, a ona uđe, pa kaže: “Žive ti oči, đe mi je dete?-‘vako gleda… A tetka kaže: “Ne da Nevena đecu.
Šta to kažeš? “poviče ona, a ja istrčim preda nju, a ona od milošte:” “Evo meni moje Mile, evo meni moga Miše, pa me ljubi, pa me grli. Ja već… srce mi igra od radosti!”
Za vreme ponovnog boravka u Jagoštici, Milena je “procvetala”.
Baka joj je posvetila svu svoju pažnju i ljubav. Naučila je dete da plete, prede, tka ćilime i šarenice, čije, da veze, kuva I mesi.
Sve što je kasnije, celog života spremala, kao i dan – danas, odisalo je Zorkinom ljubavlju, koja se prenosila kako kakav tajni začin. Njene pite i pogačice i kolače svi su rado jeli I hvalili… Pa čak I od ujaka Petka, koji je bio oficir u Beogradu, dobila je bukvar I računaljku, kao i prvu knjižicu: “Od slave vočić, a od smole kočić”, pa je sama naucila da čita, piše I računa, “ “mimogred”, kako sama kaže…
Da joj je u to vreme srce bilo, “na mestu” jasno se može zapaziti u često citiranom prekoru, koji bi njoj i njenoj rođaki Dragici (koja je bila potištena) kad krenu negde” “među narod” , kao savet, upućivala baka Zorka: “Ti Mico, malo glavu dolje, a ti Draga, malo glavu gore!”
***
U Zaovine se vratila kada joj se baka razbolela Malo imanje, a “mnoga usta”, zahtevi su neprestani, mukotrpni rad.
Kako je sad već bila “kadra” da kopa, žanje, kupi seno, radila je kod svojih, ali je išla i “kod gazda u nadnicu” poput ostalih devojaka i mladića čiji roditelji nisu imali dovoljno zemlje. Nadničilo se od “zvjezde do zvjezde”. Kod nekih “duševnijih” domaćina bilo je lakše, čak su se i radovali da ih pozovu da rade, jer su davali dobru hranu u dovoljnim količinama, moglo se povremeno odmarati i raditi “bez požurivanja”.
Međutim, bilo je i onih koji nisu bili “dobre duše” i koji su ih mučili: “Nit daju sesti, nit daju jesti”. Morali su i kod njih raditi, kako im se ne bi zamerili. Plašili su se da ih može “nužda naterati” da im se obrate za pomoć.
Porodica se okupljala kući tek uvelče i za večeru su spremana kuvana jela: pasulj, kupus, zelje i krompir čorba. Za večerom se razgovaralo o sutrašnjem rasporedu obaveza.
Očuh, Milomir, je raspoređivao: “Bio je pravedan, volio nas je k’o da smo mu rođena djeca, nije nas ni po čemu razdvajao od svoje”.Seoski život liči a i razlikuje se od pastoralnih prizora ovekovečenih na platnima slikara. Ima elemenata idile ali i žuljevitih ruku.
Deca se nisu “bunila”: svako je radio najviše što je mogao, što je uglavnom bila sudbina svih vršnjaka iz okoline. U periodu kada poljoprivredni radovi nisu bili u punom jeku i Milena je, sa ostalom omladinom, čuvala stoku po zajedničkim pašnjacima i planini.
Da vidimo! Liči li na Arkadiju?! Ima li spletki, ljubavnih zavrzlama, uzdaha? Nešto od toga možda ćemo naći u ovoj priči. Čuvalo se “izletnički”: ustali bi rano, pojeli nešto, “uprtili torbu”***** i puštali stoku.
Torba se nosila na leđima (kao ranac) zbog lakšeg provlačenja kroz šiblje. U njoj su se mogle naći zanimljive stvarčice: čutura ******* koju bi napunili vodom na prvom izvoru, komad proje, čanak ******** sa sirom, glavica luka i retko kad još po nešto.
Devojčice su imale i priručnu torbicu u kojoj je bilo pletivo (obavezno su plele), a to je bilo moguće i u hodu.
Dečaci su, dok čuvaju stoku, pravili vretena, preslice i slično. Milena je pričala: “ Čuvamo mi ovce, ja i još dvije devojke i Diko Blagomirov – kobajagi njega ja malo voljela, al’ne kao ljubavnika, neg’sam ga voljela kao prijatelja radi poštovanja njegovoga prema meni.
Kakav je bio dečko – kakav brat, ne bi mi brat tako…A on nije nikad dokon, uvijek ti je đelj’o nešto, i vidim ja da on pravi vretence, e baš vala ovolišno vretence, I ‘nako okreće ga, okreće… A ja reko’kome li će ga dati? Pa ja’na nako, reko”, “ma” daće on Krklji, Gvozdeniji Jankovoj.ŠSta ću, nikad sebe nisam duvala, sve sam mislila da sam najlošija.
Kad on se uputio, pa pravo meni! Evo ti, kaže, Milena, vretence. Ajooooj, da mi je dao Beograd, šta da radim s’njim, šta ću u Beogradu? A nije mi ni za vretencetom, ja ne morem na njemu presti, neg’što me nije podcjenio!”
Muškoj omladini su bila poverena na čuvanje goveda, a ženskoj ovce. Kada je nedelja ili neki praznik, a to je značilo bar jedan dan u sedmici, devojke nisu plele, niti su
momci deljali nožem. Tada su se zabavljali raznim igrama: žmurke, pale i klisa , piljaka , igrama loptom : “Momci dolaze neđjeljom đevojkama, što ‘no se kaže
– dođju u čobane, I sjećam se dobro, dobro se sjećam: odemo za ovcama, a ono momci dođu u neku raven, pa se igraju kamena po vazdan, a mi nako, nude…
E, sad jednom, za praznika, sjećam se, nemam šta da promjenim da obučem, nego sve jedno, pa mene stid, ija ondaj kažem sebi neću ni goniti ovce gore, imam ja moje Paljevine, pašnjak dolje u Paljevinama, pa neću ni goniti niđe.
Kad ono jedan momak po jedan, jedan po jedan, jedan po jedan, I svi što su gore dolazili svima nama, oni su svi došli tune! A onaj breščić baš onako ravan, samo dugačak, i oni celi dan se igraše kamena, bacaše! A mene stid.
Baš “no čuveni momci, oni divni…” U dugim zimama, muškarci su se bavili ishranom stoke, cepanjem drva, čišćenjem snega, a žene su tkale, prele, plele. U nasoj priči svi vole takav život. Nema došljaka iz grada koji remete idilu. Da zavirimo na prelo! Žene česljaju vunu i predu, svake večeri kod druge prijateljice. Za to vreme muškarci se druže: igraju karte uz kafu i rakiju.
Milena se radovala prazničkim zimskim večerima, jer se dešavalo da i devojke učestvuju u zabavnim društvenim igrama sa momcima.
Najčešće je to bila igra “prstena”. Učesnici spoje šake, a jedan od igrača prilazi redom i pravi se da ostavlja prsten svakome od njih. Trebalo je pogoditi kod koga je, zaista, prsten! Fizička bliskost, dodiri, pojačavali su hemiju među prisutnima pa je dolazilo do zaljubljivanja.
Stariji su, krišom, pratili omladinu. Ako bi primetili da neko s nekim “očijuka”, držali bi ih pod budnom prismotrom.
Ljubav pobeđuje! Oduvek je tako. Najsnažnijem osećanju dovoljan je pogled da nađe put do drugog srca, a mladić i devojka mogli su se gledati i pričati. Dodir se računao kao naprednija faza udvaranja.
“Ako te momak zovne u kolo, ondaj znači da te voli. Il’ ako dođe do tebe. Jednom, dvaput, i ondaj znaš”. Rasplet je zavisio od devojke. U slučaju da joj se momak ne dopadne, ona bi mu to na neki način pokazala – ne bi mu uzvratila stiskom ruke, okrenula bi glavu od njega, ili bi se, čak, pustila iz kola, ako bi junoša bio nametljiv. A, ukoliko bi devojka prihvatila udvaranje, mogli su samo “razgovarati” dok je ne bi zaprosio i oženio.
U vazduhu je strujala pretnja – nepisani kodeks mora se poštovati. U slučaju kršenja kazna je izolacija. Devojku “na lošem glasu”, mogao je oženiti samo neki udovac ili “bolešljiv” momak koji nije služio vojsku, tako da je bilo opasno rizikovati.
Posebnu radost i nešto što se dugo iščekivalo predstavljala su pričešća. “Kako pro’oda dijete, i ne pro’oda, a ide da se pričešćuje… Mi tri nedjelje postimo, nista se mrsno ne jede. Jedemo proju, k’ompir pečen, pasulja kuvanog; ondaj, iz kace izcjedimo sirće, nadrobimo proje ili kačamaka, pa k’o pečenje da je! I ko šta ima za pričešća, to kupi, pripremi, sašije i tako…
***
Trece neđelje posta, u’či Mitrovdana, u’či Petrovdana, u’či Trojica dođe pop da pričešćuje. Izjutra ustanemo, prvo matorinje ide da namiruje, i ko ima namiri kome, a
mi, djeca, opremamo se polako… Kad samo zazvone zvona na crkvi! E joj, rano moja, puno’vamo u dvorištu!
Pop završi molitvu i tad počne on da sjetuje narod, da ustrožava kako to treba moliti se Bogu, i poštovati Boga i poštovati komšije, kako se ne valja svađati i tako.
Slušamo lijepo, pa se po mjesec dana, po dva mjeseca, blagodarnim osjetimo, neka blagoslov u iksanu , tako, sve nam ravno ondaj…
Pričestimo se, pa ondaj, ako je ljepota, ponesemo “rane i sjednemo svi po porti. Sve to zasjeda i svako svoje postavi. A ako je kiša, mi u školi, u Sali. U tome dođu svirači, i naruče ljudi, ovi stariji, i to grmi!
E, posle đeca odu kući, ondaj dolaze đevojke i momci, mlade, mladoženje, i tako… I, ondaj, nastavi se vašer. E joj, milina, jedva išćekamo kad će!”
Vašari su bili najveća zabava omladine, ali i odraslih. Tu su se pokazivale udavače i momci za ženidbu.
Narodno cveće! Devojke, rascvetale u lepoti i mladosti, uvek su dolazile u pratnji nekog starijeg iz kuće – ukoliko su majka ili oba roditelja bili sprečeni da pođu sa njima, “čuvao” bi ih brat ili neki bliži rođak.
Stariji su se zabavljali, a i “sakupljali materilal” za ogovaranja. Motrili su na mlade. Pratili su njigova kretanja i ponašanja svoje dece, da nesto ne pogreše i, tako, daju povoda pričama.
Da osmotrimo vašersko šarenilo! Ima tu svega: taštine, očijukanja sašaptavanja, tračeva. Ali su one dve devojke nagizdane! Bogate devojke prepoznaš po suknjama od sirove, “teške” svile i bluzama od žoržeta ili tanke svile, ispred se nazire “jeleče” ili kombinezon, najlon čarapama i sandalama.
Blistaju niske bisera, zlatni i srebreni đerdani, svetlucaju zlatne minđuse. Siromašnije devojke nose suknene suknje, ručno tkane i tamnih boja, bluze od cica i perlona. Suknje su im ispod kolena, bluze sa kratkim rukavima i kragnicama ili malim izrezima oko vrata.
Kosa je uredno ispletena u pletenice i pričvršćena u različite punđe. Momci su u suknenim pantalonama sa tzv. “balonima”, u lanenim košuljama, vezenim čarapama i opancima. Svi imaju kape.
Roditelji su brinuli o odevanju devojke, a posebno najstarije ćerke, “udavače”. Otac bi obezbedio novac, a majka, uz ćerkinu pomoć, šila, plela, vezla i tkala ćilime.
U “opremanju” su učestvovali i bliži rođaci.
Milena se seća: Tetka mi, jednom, dade divan jedan material za bluzu i reče mi: “Saši” Mico, sebi bluzu, za vašer na Petrovdan, pa ako se udaš prije, a ti mi ga vrati! Sta će ja’na, nije se imalo odšta”.
* Selo u opštini Bajina Basta
** Selo nedaleko od Višegrada u Bosni
*** Majstorski obrađeni drveni kreveti
**** Drvene posude za vodu
***** Obično oko pola kilometra
****** Ovim aludira na novčanu kaznu koja je kasnije uvedena
******* Interesantno je da majku zovu Nana, a baku Maja (hipokoristika od majka)
******** Torba je tkana od vune i šarana prugama raznih boja
********* Boca opletena prućem
********** Okrugla drvena posuda sa poklopcem
Teodora Toda Matić-Medić
Sydney,Australia
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
19. maja na beogradskom aerodromu upokojio se jeromonah Roman (Matjušin) — pesnik sa gitarom, monah i čovek koji je Srbiju nosio duboko u srcu....
9. maja 1945. godine u 00:43 po moskovskom vremenu u Berlinu je potpisana bezuslovna kapitulacija nacističke Nemačke....
U Moskvi je predstavljen projekat spomenika pukovniku Nikolaju Nikolajeviču Rajevskom, koji će biti postavljen na jugu Srbije....
U svečanoj i dostojanstvenoj atmosferi u Ruskom domu u Beogradu, otvorena je izložba povodom velikog jubileja: 110 godina od formiranja Prve srpske dobrovoljačke divizije. Ova izložba okupila je ljubitelje...
Izložba slika tri umetnice - Irene Lazić, Ružice Mitrović i Ivane Stanisavljević Negić biće otvorena u četvrtak u Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju. Otvaranje izložbe je zakazano za 18....
Džingisidi, kako se nazivaju potomci velikog osvajača, činili su političku elitu moćne mongolske države Zlatne horde....
Ostale novosti iz rubrike »
SLIKA SEDMICE
VIDEO
VIDEO
VIDEO
