Zašto nam nije stalo do Velikog brata?

Posle toga, kada nam je Edvard Snouden otkrio istinu o američkom državnom obaveštajnom programu Prism, svet je, čini se, morao da se naježi od pomisli da više ne postoji pojam „privatni život“. Ali, čini se, da nas uopšte ne brine što Veliki brat danonoćno prati svaki naš korak.

Naprotiv, mi zbog toga osećamo pravo egzibicionističko zadovoljstvo. „Glas Rusije“ je zajedno sa psihologom Irinom Lukjanovom probao da se razabere sa ovim novim socijalnim fenomenom:

- Ljudi su se navikli na to, da poslednjih godina žive bukvalno u „staklenim zidovima“. Privatni život većine ljudi je sada maksimalno providan. Za njih to više nije privatni, poseban prostor, već to, što se može i treba pokazati svima.

Zavisnost savremenog društva od socijalnih mreža i interneta je ogromna. Prema statistici, 98% ljudi, koji imaju internet, svakodnevno tamo provodi minimum 15 minuta svog vremena. Ako se govori o omladini, onda se vreme provedeno na komunikaciju i surfovanje po internetu ne meri minutima, nego satima.

Grupa ruskih istraživača je nedavno provela jedan vrlo interesantan eksperiment sa tinejdžerima uzrasta od 13-17 godina, omladinom od 22-30 godina i odraslim korisnicima od 32-45 godina. Njima svima je predloženo da tri dana ne koriste računar i druge slične aparate, kao i da ne ulaze na internet. Sve druge aktivnosti – čitanje knjiga, sport, bioskop, ples, komunikacija sa porodicom i prijateljima, ne da se nije zabranjivala, već je bila dobrodošla.

Rezultati su zastrašujući: u najmlađoj grupi niko nije ispunio zadatak, svi su sišli sa puta već prvog dana. U srednjoj grupi je samo 30% njih moglo da se odrekne interneta tri dana. Najbolji rezultat je imala najstarija grupa – procenat onih koji su izvršili zadatak je prelazio 75%. Većina učesnika iz najmlađe grupe je priznala da su osećali „nemir, apatiju i iritiranje“, jer nisu mogli da uđu na internet.

Ispada da ljudi koji ranije počnu sa aktivnostima na internetu i prenošenjem svog socijalnog života u virtuelnu realnost, sve teže mogu da se uzdrže od korišćenja interneta.

Irina Lukjanova se ne čudi:

- Kada čovek gradi svoj svet samo na osnovu komunikacije u socijalnim mrežama i internet zajednici, kada on meri šta je dobro ili loše brojem „lajkova“, kada se fotografiše samo zato da bi za nekoliko minuta postavio svoju novu fotografiju na internet i dobio komentare i odobravanje, kada viri u život drugih preko džinovskog bunara svog monitora, a pravi, realni život ga ne interesuje – onda možemo govoriti o dubokoj unutrašnjoj krizi individue, o samoći i nesigurnosti, o zavisnosti od mišljenja „nevidljive“ većine i o zavisnosti od interneta uopšte.

Ovo je vrlo ozbiljan i, na žalost, vrlo rasprostranjen problem našeg doba. To je bič savremenog društva i ne da se tako jednostavno izlečiti. To se posebno odnosi na mlađe generacije, koje ne mogu da zamisle svoje postojanje bez interneta. Zato su roditelji dužni da pomognu deci da se upoznaju sa virtuelnim svetom sa minimalnim gubicima. Reći im šta može da se postavi, a šta ne treba. Idealno bi bilo da svako postane svoj unutrašnji cenzor. I da kontroliše, kako vreme provedeno na internetu, tako i svrhu informacije koja se obelodanjuje.

Internet je nova vrsta droge. I, čak ako nas Veliki brat prati, nas to puno ne dotiče. Jer, malo ko će hteti da se odrekne od korišćenja tako moćnog „sajberdžina“, koji je pušten iz boce za nas i u naše ime. A, to, da bilo ko, može saznati o nama apsolutno sve – nije važno. Mi smo svi potvrdili stavku „Slažem se“ kada smo pročitali dogovor o poverljivosti informacija.

Aljona Rakitina,