Зашто нам није стало до Великог брата?

После тога, када нам је Едвард Сноуден открио истину о америчком државном обавештајном програму Prism, свет је, чини се, морао да се најежи од помисли да више не постоји појам „приватни живот“. Али, чини се, да нас уопште не брине што Велики брат даноноћно прати сваки наш корак.

Напротив, ми због тога осећамо право егзибиционистичко задовољство. „Глас Русије“ је заједно са психологом Ирином Лукјановом пробао да се разабере са овим новим социјалним феноменом:

- Људи су се навикли на то, да последњих година живе буквално у „стакленим зидовима“. Приватни живот већине људи је сада максимално провидан. За њих то више није приватни, посебан простор, већ то, што се може и треба показати свима.

Зависност савременог друштва од социјалних мрежа и интернета је огромна. Према статистици, 98% људи, који имају интернет, свакодневно тамо проводи минимум 15 минута свог времена. Ако се говори о омладини, онда се време проведено на комуникацију и сурфовање по интернету не мери минутима, него сатима.

Група руских истраживача је недавно провела један врло интересантан експеримент са тинејџерима узраста од 13-17 година, омладином од 22-30 година и одраслим корисницима од 32-45 година. Њима свима је предложено да три дана не користе рачунар и друге сличне апарате, као и да не улазе на интернет. Све друге активности – читање књига, спорт, биоскоп, плес, комуникација са породицом и пријатељима, не да се није забрањивала, већ је била добродошла.

Резултати су застрашујући: у најмлађој групи нико није испунио задатак, сви су сишли са пута већ првог дана. У средњој групи је само 30% њих могло да се одрекне интернета три дана. Најбољи резултат је имала најстарија група – проценат оних који су извршили задатак је прелазио 75%. Већина учесника из најмлађе групе је признала да су осећали „немир, апатију и иритирање“, јер нису могли да уђу на интернет.

Испада да људи који раније почну са активностима на интернету и преношењем свог социјалног живота у виртуелну реалност, све теже могу да се уздрже од коришћења интернета.

Ирина Лукјанова се не чуди:

- Када човек гради свој свет само на основу комуникације у социјалним мрежама и интернет заједници, када он мери шта је добро или лоше бројем „лајкова“, када се фотографише само зато да би за неколико минута поставио своју нову фотографију на интернет и добио коментаре и одобравање, када вири у живот других преко џиновског бунара свог монитора, а прави, реални живот га не интересује – онда можемо говорити о дубокој унутрашњој кризи индивидуе, о самоћи и несигурности, о зависности од мишљења „невидљиве“ већине и о зависности од интернета уопште.

Ово је врло озбиљан и, на жалост, врло распрострањен проблем нашег доба. То је бич савременог друштва и не да се тако једноставно излечити. То се посебно односи на млађе генерације, које не могу да замисле своје постојање без интернета. Зато су родитељи дужни да помогну деци да се упознају са виртуелним светом са минималним губицима. Рећи им шта може да се постави, а шта не треба. Идеално би било да свако постане свој унутрашњи цензор. И да контролише, како време проведено на интернету, тако и сврху информације која се обелодањује.

Интернет је нова врста дроге. И, чак ако нас Велики брат прати, нас то пуно не дотиче. Јер, мало ко ће хтети да се одрекне од коришћења тако моћног „сајберџина“, који је пуштен из боце за нас и у наше име. А, то, да било ко, може сазнати о нама апсолутно све – није важно. Ми смо сви потврдили ставку „Слажем се“ када смо прочитали договор о поверљивости информација.

Аљона Ракитина,