WIKILEAKS, OPENLEAKS, MAFIALEAK... i druga „opasna deca“ interneta

Ne sasvim otvorene vlade (a takve su gotovo sve), korupmirani biznis, pa čak i italijanska mafija trebalo bi da se pričuvaju: sajtovi poput Wikileaks Džulijana Asanža, počeli su da se pojavljuju neočekivano brzo.

A kako takvih sajtova ne bi bilo još više, govore eksperti, državne strukture bi trebalo da postanu otvorenije i da ne pokušavaju da guše slobodu reči na internetu, jer to će samo još više provocirati stvaranje ovakvih sajtova. Pri svakom pokušaju da „primene palice“, same vlade mogu da postanu žrtve sopstvenih namera.

Među poslednjim sajtovima ovog tipa koji su se nedavno pojavili na internetu- to je italijanski portal MafiaLeaks. On se pojavio početkom novembra na italijanskom i engleskom jeziku. To je nešto poput elektronskog poštanskog sandučeta za žalbe žrtava mafije, za anonimne očevice nemilih događaja, ali i izvor za novinarske publikacije. Trebalo bi reći, da su osnivači ljudi vrlo zavidne hrabrosti: jer jedna stvar otkrivati (ne)dela vlade, a druga je stvar sa mafijom. Sicilijanska mafija, napuljska Kamora i kalabrijska Ndrangenta nikada se nisu žalili sudu, već su probleme rešavali krvlju. Operateri i osnivači sajta, a kažu da ih ima svega 10-tak, pobrinuli su se o svojoj bezbednosti: ulaz na sjat je tako kodiran da je navodno nemoguće saznati ko stoji iza njega. „Gosti“ takođe anonimno ulaze i njihova IP adresa se ne registruje. No, poznavaoci govore da je samo pitanje vremena kada će hakeri umešati prste i u rad ovog sajta.

Od januara 2011.godine na internetu se pojavio sajt poput WikiLeaks, koji sada nosi ime OpenLeaks. On se pojavio bukvalno putem određene podele unutar WikiLeaks: sajt su napravili disidenti koji su radili sa Asanžem, a koji nisu sasvim bili zadovoljni metodama svog rukovodstva. OpenLeaks to je nešto poput meke verzije WikiLeaks. Oni ne objavljuju poverljiva dokumenta, ali predstavljaju internet platformu na kojoj korisnici mogu anonimno da objavljuju informacije.

Neki ruski eksperti smatraju da bi se vrlo pažljivo trebalo odnositi prema objavljivanju vladinih informacija. Ovde je neophodan određeni kompromis, obzirom da nije svaka informacija podobna za objavljivanje, rekao je za „Glas Rusije“ čuveni ruski politikolog Sergej Miheev:

- Ni jedna država ni u prošlosti, ni sada, ni u budućnosti ne može da živi bez zaštićenih informacija. Apsolutna otvorenost može da šteti državi. Informacija koja se „izvlači“ iz vladinih džepova, može biti nepravilno iskorišćena i zloupotrebljena...

Transparency International je objavio izveštaj u kojem se navode poražavajući podaci. Od 28 država EU samo u 4 postoje zakonodavne norme za zaštitu onih koji otkrivaju poverljive informacije široj javnosti. Među njima je samo jedan „odrasli“ član EU- Velika Britanija. Ostale tri- to su Luksemburg, Rumunija i Slovačka.

Kada bi postojali zakoni koji bi štitili one koji obnaroduju poverljive informacije, mogle bi se izbeći tehnogene katastrofe ili veliki korupcioni skandali. A to znači i uštedeti milijarde i spasiti stotine života.

Andrej Fedjašin,