Armija Evrope – snovi i realnost

Zašto je na proteklom samitu EU Dejvid Kameron blokirao planove da se formira jedinstvena armija Evrope? Mnogi mediji su tada naveli reči britanskog premijera o tome da EU nisu potrebne svoje kopenene snage i ratno vazduhoplovstvo, kao ni sve ostale komponente pravih oružanih snaga. Tada je Kameron podsetio kolege na to da je osnova evorpske bezbednosti blok NATO-a i da ga ne treba slabiti novom podelom snaga i sredstava.

Stav Velike Britanije je jasan. Zaista, nije valjda da Evropi nije dosta NATO-a ili drugih problema na koje bi mogla da potroši novac poreskih obveznika? Zašto Francuska, Španija, Italija, Poljska i Nemačka ponovo iznose inicijativu koju je Britanija već blokirala prošle godine? Istina, tada osim zajedničke armije, 11 zemalja EU je predlagalo da se uvede dužnost predsednika EU, da se formira zajedničko MSP i da se uvede jedinstvena evropska putna viza. Telegraf je izneo britansku tačku gledišta na taj predlog: to je još jedna besmislena mozgalica u sujetnom evropskom projektu, čija je odlika postala ekonomska kriza i praksa gušenja nacionalnog suvereniteta koja stalno jača.

Jasno je da se Velika Britanija zalaže protiv produbljivanja procesa, o čijoj je suštini još 1952. godine pisao jedan od osnivača EU, otac Evrope Žan Mone: Narode Evrope treba voditi u pravcu formiranja superdržave, ali tako da oni ne shvate suštinu dešavanja. To može biti dostignuto putem postupnih koraka od kojih bi svaki bio maskiran pod dostizanje ekonomskih ciljeva, ali na kraju bi neopozivo doveo do federacije.

A glavni znak federacije jeste zajednički sistem odbrane i oružane snage. Federalisti na čelu sa Francuskom i zemljama Beneluksa zalažu se za nadnacionalnu zajedničku evropsku politiku u oblasti bezbednosti i odbrane koja isključuje SAD iz evropskog sistema bezbednosti. Dok su Velika Britanija i Danska za očuvanje jakih pozicija SAD u Evropi. Evropeizam Francuske na kraju krajeva podržala Nemačka, ali atlantizam Velike Britanije ne dozvoljava da se po evropskim zakonima jednoglasno načini važan iskorak ka superdržavi u Evropi.

Ovaj korak je težak i iz drugih razloga. Prethodna varijanta zajedničkih evropskih snaga – Zapadnoevropski savez, uvek je smatrana pomoćnom strukturom u NATO-u. Za vreme jugoslovenskog konflikta evropske snage za brzo reagovanje pokazale su svoju sporost i neefikanost, a političko rukovodstvo zemalja Evrope nesposobnost za izradu jedinstvene strategije. A u ozbiljnijim operacijama nije bilo dovoljno resursa čak za NATO. Tako počev operaciju u Avganistanu, SAD su se obratile za pomoć ne NATO-u, već pojedinim zemljama saveznicama – Velikoj Britaniji, Frnacuskoj i Nemačkoj. Naravno, Vašington je tako postupio i za očuvanje potpune kontrole nad strukturama komande. Ali u toku operacije je postalo jasno da Evropi nedostaje sopstvenih pravih oružanih snaga – sredstava za izviđanje, materijalno-tehnička podrška, veze i teške vojno-transportne avijacije.

Sada su se interesi kontinentalne Evrope značajno promenili. U Africi se vodi oružana borba za sfere uticaja. I ove godine predlozi federalaca u pogledu zajedničkog ratnog vazduhoplovstva ticali su se formiranja zajedničke evropske grupacije transportnih aviona, aviona-punjača goriva i bespilotnih letelica čija je upotreba od preke potrebe u operacijama Francuske u Maliju i CAR. Za Veliku Britaniju, kao i u Avganistanu, to je mogućnost podrške svoje vojno-transportne avijacije. London ne želi da daje na federalni nivo ovaj očigledno dugoročni biznis, kao ni da pomaže partnerima u dostizanju njihovih sopstvnenih ciljeva.

Član 42 ustava EU – Lisabonskog sporazuma glasi: Zajednička politika bezbednosti i odbrane treba da podrazumeva progresivno formiranje zajedničke odbrambene politike. To će dovesti do zajedničke odbrane, kada Evropski Savet, delujući jednoglasno, usvoji takvu odluku. Za sada razne zemlje Evrope imaju još vrlo različite političke ciljeve, kako u odbrani, tako i u ekspanziji, do jednoglasnog rešenja je još daleko. Kao i do evropske armije.

Vadim Fersovič,