Evropa: granice dozvoljenog

U teškim vremenima, kroz političku kartu Evrope naziru se realne granice, koje razdvajaju ovde naseljene narode. I nisu ih uspeli promeniti ni vreme, ni ljudi.

Nikakve sankcije protiv Rusije neće pretvoriti rusko stanovništvo Krima u pristalice današnjih vlasti u Kijevu. I obrnuto, nikakve ustupke Moskve neće promeniti odnos aktivista vojno-istorijskih klubova Zapadne Ukrajine prema istočnom susedu. To i ne treba da čudi. Odluke svetskih moćnika nikada nisu mogle da nateraju ljude da zaborave stare uvrede i da se oslobode od predubeđenja prema susedima. Isto tako granice među zemljama, koje su nastale usled ratova i sporazuma, nikada nisu bile prirodne, definitivne i da su svi zadovoljni. Tokom istorije, narodi te iste Evrope su se ujedinjavali i razdvajali, ratovali, nasilno su ih iseljavali ili su se oni sami odlučivali da potraže sreću u dalekim krajevima.

Granice, koje su uspostavili pobednici u Evropi, Africi i na Bliskom istoku nakon Prvog svetskog rata i raspada tri imperije, teoretski su pružali mnogim narodima nadu na samoopredeljenje i samostalni razvoj. Isto tako „nacionalno pitanje“ u SSSR-u trebalo je da bude rešeno stvaranjem nacionalnih republika. U praksi, kao što je poznato, desilo se suprotno – Drugi svetski rat, nove granice u Evropi, a kasnije raspad SSSR-a i nekoliko evropskih zemalja.

Dok su takvi instrumenti za rešavanje problema, kao što su načela međunarodnog prava o nepovredivosti granica i osnovni dokumenti UN, koji deklarišu pravo nacija na samoopredeljenje,- u očiglednoj uzajamnoj suprotnosti. I uticajni svetski moćnici počeli su da traže rešenja ili u deklarisanju „izuzetaka“, ili u direktnom kršenju postojećih međunarodnih sporazuma. Postojala je iluzija, da će kršenja da se ograniče samo pojedinim regionima planete, gde na njih jednostavno nisu obraćali pažnju. Ali kada su se ove metode počele primenjivati u Evropi, postalo je jasno: zakon ponekad nije pravedan, a ispoljavanje demokratije nije uvek u skladu sa zakonom.

Ilustrativna potvrda u novijoj istoriji je nedefinisani status evropskih „nepriznatih država“. Tako se, uprkos odluci suda UN, koja je digla prašinu,- Kosovo i dalje smatra delimično priznatom državom, i daleko od toga da su njegovu nazavisnost priznale sve zemlje sveta. Situaciju zateže i to, što nekoliko rejona sa srbskim stanovništvom na severu pokajine, Severno Kosovo, nisu podređene vlastima u Prištini. Koliko će potrajati takvo stanje stvari, niko ne zna, i očigledno je, da i nakon dugogodišnje neodređenosti, teško da će Kosovo postati „prava država“. Na taj način, nepriznate države Evrope nalaze se u pat poziciji, iz koje, na osnovu postojećeg pravnog prostora, jednostavno nema izlaza.

U slučaju Krima je jasno, da ni jedna strana krimske krize od samog početka nije mogla i ne može da uradi drugačije. Neki ne mogu da idu na kompromis zbog svog razumevanja zakona, neki zbog pravičnosti. Nažalost, u ovom slučaju ne poklapaju se predstave strana o ovim pojmovima.

Vadim Fersovič,