KOMUNISTI, GDE JE TELO SVECA?

Potraga za humkom svetog Joanikija, mitropolita crnogorsko-primorskog, traje duže od šest decenija. Ekipa Pressmagazina je na tragu da otkrije dugo čuvanu tajnu, jednu od najvećih posle potrage za grobom Draže Mihailovića

Teško da će se ikada saznati tačno vreme i dan smrti Joanikija Lipovca, mitropolita crnogorsko-primorskog, mučenika u Hristu i potonjeg svetitelja. Ne zna se ko je zapovedao streljačkim vodom, ko je stražario, a ko pucao, ponajmanje da li je svetac u samrtnom času nešto rekao ili poželeo.

Pretpostavlja se da je umoren u jedno predvečerje, sredinom juna 1945. godine, u jaruzi podno Bukulje. Doduše, i jaruga i vododerina ima puno diljem naše zemlje, ali će se ova, po mnogo čemu, pamtiti samo po zlu. Jer, kako tvrde svedoci bez imena i prezimena, nekadašnje vlasti su baš ovde dovodile i pod okriljem noći streljale domaće izdajnike i narodne izrode, na stotine onih kojima sudovi nisu sudili, niti su im krivnju dokazivali. Takva su, kažu, vremena bila, valjalo je hitati i žito od kukolja razdvajati. A da li je, pri tom, i nevinih bilo, lažno optuženih i omrazom na zub uzetih, nikoga nije zanimalo.

Najveći deo ratnih godina mitropolit Joanikije je proveo na Cetinju, zajedno s narodom. S njime je delio teret ratnih i gladnih godina, dovijajući se kako je znao i umeo. Svedoci i zluradi jezici su ga optužili da se sastajao sa italijanskim okupacionim vlastima, što uistinu ni sam mitropolit nije sporio. Jednostavno, valjalo je zaštiti ljude i osloboditi sužnje, moralo se moliti i sa zlom nositi. Zahvaljujući njemu, iz zatvora je izbavljena i majka Peke Dapčevića, partizanskog generala, kome je upravo taj čin poslužio kao krunski dokaz njegove saradnje sa okupatorom?!!

Nema pouzdanih tragova gde je i kako zarobljen Joanikije Lipovac. Zna se samo da je nakon odluke da privremeno napusti Cetinje, zajedno sa šezdesetak sveštenika, sedam hiljada četnika i kilometrima dugoj koloni starih, iznemoglih i nejakih, krenuo u još jednu sudbinsku seobu. Kako se pokazalo, tragičnijom od svih prethodnih. U blizini Zidanog Mosta u Sloveniji prognanike je zaustavila Prva jugoslovenska armija. Većina ih je pobijena na licu mesta, bez suda i suđenja, bez groba i obeležja. Manju grupu zarobljenih, među kojima su bili mitropolit Joanikije i sveštenik dr Luka Vukmanović, rođeni brat Svetozara Vukmanovića Tempa, partizani su prebacili u Beograd. Pričalo se da su visokog partizanskog starešinu upitali šta da učine s njima, a da je Tempo navodno odbrusio: „Isto što i sa ostalima!" Naposletku, tako je i bilo.

U Beogradu se mitropolit nije dugo zadržao. Prema rečima profesora Željka Vidakova Zirojevića, vrsnog istoričara i dobrog poznavaoca vunenih vremena, Ozna ga je po nalogu Milovana Đilasa ubrzo sprovela do Aranđelovca, gde je zatvoren u jevrejskoj vili „Maler".

- Pripadnici Ozne su ga strahovito mučili, tukli, maltretirali, terali ga da satima stoji, a ako bi pokušao da se nasloni na zid, odmah bi sledovale batine - prepričava Zirojević ono što je lično čuo od Radojice - Rake Ivanovića, rodom iz sela Krćevca kod Aranđelovca, borca Šumadijske partizanske brigade, ratnog vojnog invalida, potonjeg majora Udbe i jednog od svedoka poslednjih trenutaka života ovog posvećenog bezgrobnika.

O stradanju mitropolita puno je pričano i među našom emigracijom. Jedan zagranični Srbin je ovako opisao njegove poslednje trenutke:

- Većina komunističkih krvnika je prodefilovalo pored okovanog mitropolita i svako je bes ispoljavao na svoj način: neko u šamaranju i čupanju brade, neko u pljuvanju i šutiranju, dok je major Vasilije - Čile Kovačević otišao i korak dalje - prinosio je putir prepun četničke krvi i tražio da se mitropolit njome pričesti.

Prema rečima ovog izbeglog Srbina, izvršenjem smrtne kazne je lično komandovao tadašnji pukovnik Ozne Vladimir Rolović, potonji jugoslovenski ambasador u Švedskoj i takođe žrtva terora: 1972. godine, na radnom mestu u Stokholmu, ubile su ga ustaše.

Nažalost, i pored brojnih očevidaca, danas niko pouzdano ne želi da kaže gde je pokopano Joanikijevo telo. Grob je, verovatno, u blizini mesta stradanja, u koritu potoka nadomak Bukovičke crkve. Svojevremeno su drvoseče pričale da je telo plitko ukopano, da su bujice sa Bukulje kosti raznele, ali danas kao da malo ko u to veruje. Profesor Zirojević veruje da živih svedoka još ima i da nije sve izbrisano tokom minulih godina.

Potraga... Omer Petojević smatra da je grob ispod betonske ploče koja na Bukovičkom potoku pravi kaskadu

- Vreme je da se telo mitropolita sahrani na način dostojan čoveka i po pravilima naše crkve, ali i da se istina o njegovom stradanju konačno otkrije - kaže naš sagovornik, do koga je, sticajem okolnosti, dopao i prsten svetitelja. - Joanikije je uoči samog streljanja krišom doturio prsten njegovom čuvaru, tadašnjem kapetanu Ozne Radojici - Raki Ivanoviću, i zavetovao da ga preda patrijaršiji, nekom od njegove porodice ili mitropoliji. Ovaj davnašnji amanet još nije ispunjen, a verujući da ću upravo ja moći da ga ostvarim, Ivanović mi je na samrti predao i ovaj prsten.

EKSKLUZIVNO PRVI PUT U JAVNOSTI

Prsten svetog Joanikija, koji je pred streljanje dao čuvaru Ozne, zavetujući da ga preda SPC ili nekom iz porodice. Čuvar je na samrti predao prsten Zirojeviću, koji veruje da je došlo vreme da se zavet ispuni

Vreme je da se zavet ispuni, ali i da se konačno obeleži masovna grobnica u kojoj su pokopani i mnogi drugi nesrećnici. Nažalost, i pored brojnih svedočenja, država se po ovom pitanju još nijednom nije oglasila.

Grob pod vodom?

Tragajući za grobom svetog Joanikija, ekipa Pressmagazina je stigla i do Omera Petojevića, novinara i hroničara aranđelovačkih zbivanja, koji se istim poslom aktivno bavi poslednje dve godine. Tačnije, od dolaska mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića i profesora Zirojevića, na čiji inicijativu je i započela potraga.

- Obišli smo sve jaruge i vododerine podno Bukovičke crkve, vile „Maler" i kuće književnika Danka Popovića, gde su, po svemu sudeći, i vršena masovna streljanja - kaže Petojević. - Locirali smo nekoliko mesta na kojima ćemo skenerom potražiti tragove fosfora, koji bi nas doveli do kostiju. DNK analizom bi kasnije nepobitno utvrdili da li zemni ostaci pripadaju Joanikiju ili ne. Sem toga, još ima živih svedoka ovog događaja koji bi relativno lako mogli da nas dovedu do groba.

Mogli bi, ali očigledno neće. Nose greh u sebi i tvrdoglavo ćute. Ipak, jedan od njih se nedavno odvažio da ukaže na jedno mesto. Reč je o betonskoj ploči koja na Bukovičkom potoku pravi vodenu kaskadu. Navodno, telo je pokopano baš ispod nje, kako se nikada ne bi pronašlo. Da li je još tamo, uskoro ćemo saznati.