Rusiji je saradnja sa Zapadom donela sankcije, novi hladni rat će potrajati

Saradnja sa Zapadom donela je Rusiji sankcije i hladan rat. U međuvremenu se na Bliskom Istoku nastavlja „Velika igra” u kojoj Rusija ima mnogo bitniju ulogu nego što se to ranije činilo. 
       
 AVGUST 14. godine – je uznemiravajući period.
        
Pre tačno 100 godina počeo je Prvi svetski rat. Pet godina nakon njegovog završetka nijedna od država-inicijatora nije ostala na mapi.
        
Za Rusiju je taj period dvostruko uznemiravajući.  
        
Zapadno od državne granice je u punom jeku raspad Ukrajine koji prati građanski rat. Saradnja sa Zapadom je donela sankcije, i ovaj novi hladni rat će da potraje. 
        
Pretnja terorizma na Severnom Kavkazu, u Povolžju i obe prestonice i dalje je realna.
        
Na dnevnom redu je i opasnost urušavanja postsovjetskih republika Centralne Azije nakon izvođenja vojske SAD iz Avganistana. 
        
Rusija ima više nego dovoljno razloga da se „usredsredi”. Poznata izjava kancelara Gorčakova stoprocentno odgovara današnjoj situaciji. 
        
U međuvremenu se na Bliskom i Srednjem Istoku nastavlja „Velika igra” u kojoj Rusija igra mnogo bitniju ulogu nego što se to ranije činilo.  
        
Pošto je suprotstavljanje Sjedinjenim Državama i njihovim evropskim saveznicima, koje je pokrenuto na inicijativu Vašingtona – realnost ne samo ovog trenutka, već i, po svemu sudeći, daleke budućnosti, ima smisla da se napravi analiza onog što se dešava u regionu.
        
Ko i sa kim ulazi u alijanse i zašto? Ko je protiv koga? Ko može da preti Rusiji u budućnosti?
        
Ko joj preti i kakav odgovor može da da Moskva – to je tema za poseban članak. 
        
Evo, bez suvišnih detalja, širokim potezima.

Pasijans na turski način 
        
Na predsedničkim izborima u Turskoj pobedio je aktuelni premijer te zemlje Redžep Tajip Erdogan. Za njega to znači još deset godina na vrhu vlasti, mada parlamentarna republika treba da bude transformisana u predsedničku. 
        
Dozvolićemo sebi pretpostavku da će on odraditi ovaj zadatak kao što je neutralisao generalitet, lišivši ga mogućnosti da izvrši prevrat, a svetovnu opoziciju, koja je 2013. dizala pobune širom zemlje, minimizirao. Čak i posledice svog raskida sa liderom islamista Fethulahom Gilenom, čije su pristalice činile „petu kolonu” u ministarstvima, vladi i partijskim strukturama.  
        
Erdogan je ambiciozni vođa, njegovi planovi u spoljnoj politici prostiraju se daleko van granica zemlje. U okvirima koncepcije izgradnje Nove Otomanske imperije, uključujući i Afriku i Bliski i Srednji Istok.
        
Turska je i dalje članica NATO-a, međutim odnosi Erdogana sa predsednikom Putinom, bez obzira na neslaganja povodom Sirije, dobri su, a sa predsednikom Obamom – loši.  

U toku izborne kampanje turski lider je istakao da je poslednji put razgovarao sa šefom Bele kuće 20. februara. To znači neutralnost Ankare u vezi Krima, sa mogućnošću ulaganja u ekonomiju poluostrva, održavanje statusa-kvo u zoni moreuza, kroz koje u Crno more neće ući nosači aviona SAD, kao i razvoj saradnje sa Rusijom u svim pravcima.   
        
U isto vreme, Ankara je zainteresovana da preko njene teritorije u Evropu idu isporuke energenata, kojima EU pokušava da nadoknadi ruske isporuke, i u tom pitanju se ne uzimaju u obzir niti će se uzimati interesi Moskve. To se tiče i promovisanja političkog islama: Turska je uz podršku SAD ušla u alijansu sa Katarom, nastupajući u regionu i u čitavom svetu u ulozi „sponzora” Muslimanske braće, uključujući i HAMAS.
         
Ovo znači suparništvo sa saudijsko-egipatskom alijansom i hladni rat sa Izraelom. 
        
Sa druge strane, Turska je zabrinuta zbog situacije na njenim južnim granicama, gde su bojovnici Islamske države, čije se jezgro – islamisti iz bivše Islamskog emirata Iraka i Levanta – nalazi pod patronatom Dohe, stvaraju u okupiranim provincijama Sirije i Iraka sistem nalik na Avganistan iz vremena Talibana.
        
Ovo komplikuje alijansu Turske i Katara, mada protiv Sirije, Izraela, Egipta i Saudijske Arabije oni koordiniraju svoje napore.  
        
Posledica raspada Iraka je ozakonjenje nezavisnosti Kurdistana sa prestonicom u Erbilu, kojoj podršku daje Izrael. SAD su negativno procenile ovu mogućnost, mada je genocid nad Kurdima-Ezidima i hrišćanima, koji su izvršili islamisti Islamske države, naterao Amerikance da se umešaju i da podrže kurdske Pešmerge svojim vazduhoplovnim snagama.   
        
U isto vreme, Ankara priznaje nezavisnost Kurda nakon raspada Iraka pod uslovom da se nafta i gas iz Kurdistana izvoze u EU preko njene teritorije, koja u nastaloj situaciji predstavlja jedinu moguću maršrutu. Posle normalizacije odnosa EU i SAD sa Islamskom Republikom Iran, turski energetski tranzit može da bude iskorišćen i u pravcu Irana u slučaju reanimacije projekta „Nabuko”.   

Iranski interes 
        
Iran se - podržavajući HAMAS - suprotstavlja Izraelu, suprotstavlja se i Saudijskoj Arabiji, preteći njenoj akvatoriji Persijskog zaliva i blokirajući interese Saudijske Arabije u Siriji, Libanu i Jemenu. U isto vreme, stabilni su odnosi Irana sa Omanom, Katarom i Kuvajtom - za razliku od Arapske Republike Egipat, sa kojom su odnosi više nego prohladni.  
        
Glavni pravac vojnih aktivnosti Irana u ovom trenutku je situacija u Iraku, kao i u Siriji i Libanu: obuzdavanje sunitskih radikala iz Islamske države, Džebhat an-Nusra i drugih struktura, podržavanje Damaska i Hezbolaha, zaštita graničnog dela i svetih mesta šiita u Samarri, Kerbeli i Nedžefu. Sve to povećava interesovanje Islamske Republike Iran za dobijanje ruskog naoružanja i vojne tehnike, naročito savremene, kakva je bila pružena Iraku kao urgentna pomoć.   
        
Iran je, očuvavši nuklearni program na dostignutom nivou bez bilo kakvih ustupaka na kojima insistiraju „šestorica” pregovarača, počeo da radi na ukidanju ekonomske blokade, koristeći trvenja među SAD, EU i RF.
        
Glavni cilj Irana je da zameni Rusiju na evropskom tržištu nafte i gasa, uz očuvanje pozitivne neutralnosti u odnosima sa Moskvom. 
        
Bivši šef izraelskog „Nativa”, Jakov Kedmi, ističe u vezi sa tim da se nagli zaokret administracije SAD prema Iranu dogodio zadugo pre početka krize u Ukrajini.  
        
To još jednom potvrđuje: događaji u Ukrajini nisu razlog, već izgovor za uvođenje sankcija protiv Rusije, u skladu sa ranije prihvaćenom u Vašingtonu strategijom konfrontacije. 

Avganistanski razlom 
        
Avganistansko-pakistanski pravac za Rusiju ostaje jedan od najproblematičnijih.
        
Kao što se i pretpostavljalo, predsednički izbori u Avganistanu produbili su raskol u zemlji. 
        
Pritisak SAD na lokalnu elitu sprečio je direktan sukob u njenim redovima, međutim, povratak zemlje u stanje, koje je prethodilo njenoj okupaciji od strane zapadne koalicije, odmah nakon odlaska američkih vojnih trupa, naprosto je neizbežan. 
        
Regioni Paštunistana vratiće se pod vlast Talibana koje podržava Pakistan.
        
Hazarejce će uzeti pod svoje pokroviteljstvo Iran.
        
Turkmeni, Uzbeci i Tadžici će se braniti na svojoj teritoriji.
       
Avganistansko-pakistanska pogranična zona postaće zaleđina za islamiste iz zemalja Srednje Azije, a pretnja nuklearnog širenja sa teritorije nestabilnog Pakistana samo će se povećavati.   
        
Proizvodnja droge u Islamskoj Republici Avganistan ostaće na površinama 200-250 hiljada hektara, zalihe heroina iznosiće dva-tri obima godišnje svetske potrošnje, pravci širenja neće se menjati: Iran, Pakistan, Centralnoafrička Republika – RF.  
        
Tendencija 2014. – je stvaranje u regionima nenaseljenim Paštunima salafitskih ćelija po uzoru na „turkmenske Talibane”, čiji je cilj - širenje uticaja u regionu Kraljevine Saudijske Arabije i torpedovanje projekata Katara, kao što je cevovod TAPI.  
        
Visoka je pretnja ekspanzije islamista preko Tadžikistana i Kirgizije (ili direktno) na Uzbekistan i Turkmenistan, a u perspektivi i na Kazahstan i Rusiju. SAD, Pakistan ili vlada Avganistana neće tome stajati na put.  

Rat svih protiv svih 
        
Irak i Sirija su de fakto razbijeni: Bagdad i Damask kontrolišu samo deo svojih nacionalnih teritorija. Ostale provincije drže pod kontrolom Kurdi (u obe zemlje), šiiti Iraka, Druzi Sirije, bojovnici islamisti  i njihovi saveznici iz redova sunitskih plemena i iračkih baasista, među kojima se izdvajaju odredi Islamske države. 
        
Podrška od strane Irana, između ostalog i vojna, kao i isporuke ruskog naoružanja i vojne tehnike daju ovim zemljama šansu, međutim razvoj situacije, naročito u Iraku, ne može da se predvidi.
        
Islamska država učvršćuje pozicije, zauzimajući gradove na severu, a već kontroliše Mosul i branu na Eufratu.   
        
U isto vreme, niz vođa sunitskih plemena - uz posredovanje SAD i Kraljevine Saudijske Arabije - počinje pregovore sa novoimenovanim premijerom Iraka Hajderom el Abadijem, što može da podstakne raspad Islamske države.
        
Budućnost Libana zavisi od toka građanskog rata u Siriji, borbe Irana i Saudijske Arabije i toga koliko će Hezbolah uspeti da ostane po strani u vojnoj konfrontaciji sa Izraelom.   
       
Najoštrija borba za uticaj između Saudijske Arabije i Katara odvija se u Libiji, koja je prestala da funkcioniše kao jedinstvena država, što je de fakto priznao Zapad. U toj borbi Doha otkupljuje od Rijada takve salafitske vođe kao što je veteran Al Kaide Abd el Hakim Belhadž, a Rijad od Dohe – lokalne grupacije Muslimanske braće.

Autor: Jevgenij Satanovskij, predsednik Instituta za Bliski Istok