Dragoslav Bokan: Rusija je Srbija

Nijedan pravi Kanađanin ili Australijanac neće biti ravnodušan kad vidi britansku kraljicu Elizabetu i njenu pratnju (kao tek izašlu iz viktorijanskih vremena), isto kao što nijedan autentični Poljak ili Irac neće biti baš sasvim objektivan kada je u pitanju rimokatolički papa, njegov ugled i dostojanstvo.

Iako nije reč o njihovim sunarodnicima, ipak će ovi pretpostavljeni građani Toronta ili Sidneja sasvim sigurno doživeti vladarku Ujedinjenog Kraljevstva kao „svoju" (i pored formalno prekinute međuzavisnosti Britanske imperije i njenih nekadašnjih kolonija), baš kao što će kakav starosedelac Krakova ili Dablina u rimskom papi (inače Nemcu) videti više „svog", nego ako bi kojim slučajem susreli svoje rođene sunarodnike (pripadnike njihove nacionalne političke ili duhovne elite). Očigledno je da postoje neka „duža trajanja" i prisniji međusobni doživljaji od onih koje svakodnevno susrećemo u novinama i na televiziji, čak mnogo jači od „običnih" nacionalnih ili ideoloških veza.

E, isti ovaj fenomen će se dogoditi i onda kada neki Srbin bude neposredno suočen sa ma kojim licem one prave, iskonske Rusije.

Naime, zaista postoji neka neverovatno snažna, gotovo organska veza između Srba i Rusije - između nas i onih tako tipičnih ruskih pejzaža, onih plavih i zlatnih tornjeva ruskih hramova, one uzbudljive maternje melodije ruskog jezika i bajkolike ruske ćirilice, onih raspomamljenih ruskih trojki koje jure zaleđenim snegom i onog spokojnog i moćnog zvuka crkvenih zvona nad beskrajem ruskih stepa. I neće slučajno zatitrati oko (i srce) nekom našem čoveku odmah čim bude kročio na Crveni trg ili u Tretjakovsku galeriju, dok pogledom i poštovanjem bude dodirivao spomenike velikih ruskih vladara i vojskovođa ili celivao drevne ruske ikone u polumraku srednjovekovnih manastira-tvrđava (opasanih zidinama). Dovoljno je da vidimo one šarene drvene babuške, da čujemo titraj balalajke ili pročitamo nekoliko rečenica Čehova, Dostojevskog ili Tolstoja - i mi smo se, odjednom, našli u sred nečeg našeg i najrođenijeg. I tu nikakvu ulogu ne igra to što, možda, ne znamo ni reč ruskog, ili to što, recimo, nemamo ono pouzdano predznanje neophodno za bolje razumevanje istorijskog ili religijskog konteksta kakvog ruskog običaja, plesa ili rituala.

Tu postoji neporeciva međusobna bliskost, koju primećuju čak i oni koje se te iste bliskosti groze, na sve moguće načine pokušavajući da izađu iz sopstvene jedinstvene srbsko-ruske kože. Uostalom, „ruskost" je poslednja šansa nekada snažne „slovenske ideje", zadnji ostatak slovenstva („slavjanstva") i odavno već pokolebane vere u nadmoćnost i autentičnost slovenske duše.

Naravno, odmah nam pada na pamet i stiže u pomoć ona čuvena Jungova teorija arhetipova, njegovo zavodljivo i tajanstveno učenje o kolektivnoj podsvesti kod svakog ozbiljnijeg i duže postojećeg naroda... ali i još mnogo toga drugog. Naime, svi znamo za iskušenja gotovo pa obaveznog neslaganja, gde god da su prisutne upravo te „male razlike" (ponekad i jedva primetne), baš kao između „srpstva" i „ruskosti". I kao što su se nekada obrenovićevci i karađorđevićevci međusobno mrzeli i sukobljavali više nego sa Turcima, a staljinisti i trockisti između sebe ratovali žešće nego sa belogardejcima, tako se danas u našim originalno bliskim i bratskim srbsko-ruskim odnosima pojavljuje i jedna besmislena, sasvim naopaka crta. Dovoljno je da se samo malo razočaramo u neku izjavu, tekst ili postupak aktuelne ruske vlasti, pa da odmah krene preispitivanje naših odnosa, sve praćeno sumnjama i nefer komentarima.

I oni isti kojima ni malo ne smeta što su nas, eto, vojske nekih (zapadnih) zemalja danima nemilosrdno bombardovale, a njihove vlade pre i posle toga izlagale sadističkim privrednim i društvenim zabranama i embargom - neviđeno im smeta što Rusija nije promenila sve svoje planove i žrtvovala svoje nacionalne i državne interese, te nije odmah pohitala u novi svetski rat (prateći i čuvajući Srbiju), a suprotno svim njenim dugoročnim interesima i trenutnim mogućnostima.

Jednostavno Rusija je, u neku ruku, ponekad i „više srbska od Srbije", jer u sebi čuva (u nedrima „ruske ideje") zajedničke ideale nekadašnjeg Istočnog rimskog carstva, moćne Vizantijske imperije. Ova imperijska svest, uokvirena zajedničkim pogledom na svet i rafinovanom srednjovekovnom pravoslavnom civilizacijom, predstavlja životvorni osnov onoga bi mogli da nazovemo „vizantijskom idejom", koja se posle pada Carigrada (1453) transformisala i kasnije razvila u raskošnu „rusku ideju", na osnovu koje mi danas treba da potražimo elemente autentične „srpske ideje".

Jer samo preko Rusije i u nju organski utkane i slivene pravoslavno-vizantijske „ideologije života", mi sada možemo da rekonstruišemo smernice naše iskonske orijentacije.

To je suština važnosti Rusije (ruske kulture, književnosti, filma, osećajnosti, slikarstva, muzike, običaja, estetike svejedinstva, mistične sofiologije...) za nas, za generaciju koja je odlučno rešila da konačno pronađe svoje nekadašnje, iskonske, moćne korene. Da bi prestali da lutamo tuđim, maglovitim pejzažima i počeli da živimo, stvaramo i borimo se na svom terenu, u skladu sa bogatim iskustvom i dragocenim nasleđem predaka. Uz onu drevnu, večnu matricu uz koju smo uspešno preživeli prvu hiljadu godina svoje istorije, sve dok je nismo odbacili „u korist svoje štete".