Zašto Rusija pobeđuje

 Postoji krilatica „Rusi se ne predaju!“ Ona je nastala još u vreme Prvog svetskog rata, i kada se saznalo za razlog njenog nastanka – pročula se po čitavom svetu. A razlog je bio sledeći: u toku odbrane nevelike tvrđave Osovec u današnjoj Belorusiji u nju je poslat manji ruski garnizon, da bi je branio, mislilo se, najviše 48 sati. Ali život piše priče, a one stvaraju ljudsku sudbinu koja zatim prerasta u nešto najjače na svetu – osećanje pripadnosti svom narodu i osećanje duga prema svojoj otadžbini. Garnizon u Osovecu, koji je trebalo tvrđavu da štiti 48 sati, u njoj je ostao više od 6 meseci – 190 dana!

Nemci su protiv branilaca tvrđave iskoristili sva najnovija dostignuća u naoružanju, uključujući tu i avijaciju. Na svakog ruskog zaštitnika je došlo nekoliko hiljada bombi i projektila, koji su izbacivani iz aviona i opaljivani iz desetina teškog naoružanja, iz 17 baterija, uključujući tu i dve vrlo poznate „Debele Berte“.

Nemci su tvrđavu bombardovali dan i noć, mesec za mesecom. Rusi su se branili u toj uraganskoj vatri i gvožđu do poslednjeg. Bilo ih je jako malo, ali su na ponudu da se predaju uvek imali samo jedan odgovor. Tada su Nemci okrenuli prema tvrđavi 30 baterija sa bojnim otrovima. Na ruske pozicije je iz hiljada balona udario 12-metarski talas bojnog otrova. Rusi nisu imali ni maske.

Sve živo na teritoriji tvrđave je otrovano. Pocrnela je i spržila se čak i trava. Debeli otrovno-zeleni sloj hlor-oksida je pokrio metalne delove oružja i projektila. Istovremeno su Nemci počeli masovno artiljerijsko gađanje. Odmah posle njega na juriš ruskih pozicija je krenulo preko 7000 nemačkih pešadinaca.

Izgledalo je da je tvrđava osuđena i već zauzeta. Gusti mnogobrojni nemački lanci su prilazili sve bliže i bliže. I u tom trenutku se iz otrovno-zelene hlorne magle na njih obrušio… kontranapad! Ruskih je bilo nešto malo preko 60. Ostaci 13. čete 226. Zemljanskog puka. Na svakog ruskog vojnika je dolazilo preko 100 neprijatelja.

Rusi su išli sasvim ispravljeni. Sa bajonetima. Tresući se od kašlja, preko krpa kojima su im bila obmotana lica, pljujući na krvave uniforme komadiće svojih pluća…

Ti su ratnici toliko zaprepastili protivnika, da su se Nemci, i ne pokušavajući da stupe u borbu, okrenuli i potrčali nazad. U panici, gazeći jedan preko drugog, gubeći se. kačeći se na sopstvene ograde od bodljikave žice. A tada je po njima iz oblaka otrovne magle udarila, reklo bi se mrtva, ruska artiljerija.

Ta bitka će u istoriju ući pod nazivom „napad mrtvaca“. U njoj je nekoliko desetina poluživih ruskih boraca nateralo u beg 14 protivničkih bataljona!

Ruski branioci Osovca nisu predali tvrđavu. Ali – ona je docnije napuštena. I to – po naređenju komande, kada je odbrana izgubila svaki smisao. Neprijatelju nisu ostavili ni jedan metak, ni jedan ekser. Sve što je ostalo u tvrđavi posle nemačke vatre i bombardovanja ruski pioniri – inžinjerci su digli u vazduh. Nemci su se tek posle nekoliko dana rešili da uđu u ruševine…

Rusi se nisu predavali ni u vreme Velikog otadžbinskog rata. Brestska tvrđava, Adžimušska podzemlja, kijevska fudbalska utakmica sa smrću, pokret Otpora u zapadnoj Evropi, staljingradski Dom Pavlova, fašističke zidine…

Rusi ne samo da se nisu predavali, već su pobeđivali dobro naoružane, pripremljene i uhranjene esesovce čak i u bloku smrti logora smrti Mathauzen. Razmislite malo kakav je to izraz: „Blok smrti u logoru smrti“! Njegovi zatočenici su, pošto su se digli na ustanak, faktički golim rukama pobedili smrt.

A kada pročitamo zapise koje su za sobom ostavili ruski borci – branioci svoje zemlje, zarobljenici, ilegalci, znajući da ih čeka samo smrt, i da oni lično više nemaju budućnosti, ali da iza njih ostaje ogromna država i isto takav narod – shvatićemo ZAŠTO RUSIJA POBEĐUJE.

Ovaj tekst je podsećanje na njih i njihovo herojstvo, ovo treba da bude i putokaz ka razmišljanju o tome šta je to život i koliko on zavisi od svakog pojedinca…71 godinu od napada Nemačke na SSSR.

Natpisi branilaca na zidovima Brestske tvrđave

Umrećemo, ali otići nećemo! Umrećemo, ali nećemo otići iz tvrđave!

Ja umirem, ali se ne predajem! Domovino, zbogom.

20.07. 1941. godine

Zapis učesnika bitke kod Kilije

Držali smo se do poslednje kapi krvi. Grupa Savinova. Tri dana smo zadržavali napad velikih snaga protivnika, ali je posle žestokih sukoba kod Kilije u grupi Savinova ostalo samo nas četvoro: kapetan, ja, mlađi vodnik Ostanov i vojnik Omeljkov. Izginućemo, ali se nećemo predati.

Krv za krv, smrt za smrt!

juli 1941. godine

Pismo tenkiste A. Golikova ženi

Mila Tonjice!

Ne znam da li ćeš ikada pročitati ove redove. Ali sam siguran da je ovo moje poslednje pismo.

Borba je, vrela, samrtna. Naš tenk je pogođen. Oko nas su fašisti. Čitavog dana odbijamo napad. Ulica Ostrovskog je zasejana leševima u zelenim uniformama, oni liče na velike nepokretne guštere. Danas je šesti dan rata. Ostalo nas je dvoje – Pavel Abramov i ja. Ti ga znaš, već sam ti o njemu pisao. Ne razmišljamo o tome da će nas spasiti. Mi smo borci i ne bojimo se da umremo za Domovinu. Mi mislimo samo kako da Nemci što skuplje plate za nas, za naše živote…

Sedim u izrešetanom i unakaženom tenku. Vrelina je neizdrživa, pio bih. Vode nemamo ni kapi. Tvoja slika mi je na kolenima. Gledam je, u tvoje plave oči, i postaje mi lakše – ti si sa mnom. Želim da pričam sa tobom, mnogo, mnogo, otvoreno, kao i pre, tamo, u Ivanovu…22.juna, kada je objavljen rat, ja sam se setio tebe, mislio sam kada ću da se vratim, kada ću da te vidim opet i kada ću tvoju glavicu da priljubim uz moje grudi. A sada – možda nikada. Rat je… kada se naš tenk sreo prvi put sa neprijateljem ja sam pucao, kosio mitraljezom da uništim što više fašista i približim kraj rata, da tebe, moju milu, što pre vidim. Ali se moja maštanja neće ostvariti… Tenk podrhtava od neprijateljskih udara, ali smo mi za sada živi. Nemam više projektila, a i meci su pri kraju. Pavel bije po neprijatelju preko nišana, a ja se „odmaram“, razgovaram sa tobom. Znam da je ovo poslednji put. I ja želim da pričam dugo, dugo, ali nema vremena. Sećaš se kada smo se opraštali, kada si me pratila na stanicu? Sumnjala si u moje reči da ću te večito voleti. Predložila si da se registrujemo da bih ja celog života pripadao samo tebi. I ja sam prihvatio tvoju molbu sa puno ljubavi. Kod tebe u ličnoj karti, a kod mene na potvrdi, ima pečat da smo mi muž i žena. To je dobro. Dobro je umreti kada znam da tamo, makar i daleko, postoji čovek koji mi je blizak, koji me se seća, misli na mene, voli me. „Dobro je biti voljen…“ kroz pukotine tenka vidim ulicu, zeleno drveće i jarke – jarke cvetove u bašti. Vi koji ostanete živi posle rata ćete imati isto tako šaren život, sav u boji, kao ovi cvetovi, i srećan… Za takav život nije strašno ni umreti… nemoj da plačeš. Na moj grob ti sigurno nećeš doći, a možda groba neće ni biti?

28. juni 1941. godine

Starešina G. A. Islanov – svojim ratnim drugovima

Ja sam komandant pešadinske izvidnice 1243. streljačkog puka Islanov G. A.

Drugi je dan kako smo opkoljeni. Protiv nas neprijatelj je poslao bataljon. Ali mi se živi nećemo predati.

Uništili smo štab 116. esesovskog puka, zarobili dva pukovnika, zastavu, dokumentaciju.Pored mene su ta dva pukovnika na podu, živi. Fašisti hoće da ih oslobode, ali neće moći. Od deset izviđača ostalo mi je šest ljudi…

Uz mene je trinaestogodišnji pionir Peća Safronov iz Kalinjina. Partizani su nam ga poslali za vezu. Nije mogao da se probije. Borio se hrabro, uništio je više od 25 fašista, dobio 16 rana. Poginuo je kao heroj.

Nemački bataljon nas je opkolio. Hoće da oslobode svoje pukovnike i da nas unište. Do sada smo uništili 300 fašista…

Ja sam komunista, časno sam ispunio dug partiji i narodu. Ubijajte fašiste ne štedeći ih, oni su pred slabim jaki, a pred jakim su ništa. Ne bojte se smrti. Ona dolazi samo jednom. Svoju domovinu proslavite vašom predanošću.

Sudbina naše Domovine se rešava sada, na bojnom polju.

Ako moji zapisi padnu u ruke Nemcima, neka čitaju – čitajte – ovo piše izviđač, pred smrt. Pobedićemo vas. Naša mnogonacionalna Crvena armija na čelu sa velikim ruskim narodom je nepobediva. Ona vodi pravedan rat…

Nemojte da zaboravite ni devojku Manju iz sela Nekrasova. Poginula je herojski, istinski patriota. Ubila je četiri oficira, a fašisti su nju streljali.

Nemci su protiv sovjetskih izviđača dovukli sveže snage – čitav bataljon. Neka samo probaju. Svoje pukovnike neće osloboditi žive. Mi smo ih već osudili na smrt.

Komunista, izviđač streljačkog puka, starešina Islanov

28. decembar 1941. godine

Beleška branioca Moskve, crvenoarmejca A. Vinogradova

Poslato nas je 12 na Put za Minsk da presečemo put protivniku, pogotovo tenkovima. Bili smo čvrsti, a ostalo nas je troje: Kolja, Volođa i ja – Aleksandar. Ali neprijatelj neštedimice stalno nailazi. Pao je još jedan – Volođa iz Moskve. A tenkovi stalno dolaze. Sada na putu gori već 19 mašina. Ali – nas je dvojica. Nećemo stojati mirno sve dok budemo disali,nećemo dozvoliti da prođu ka našim.

Ostao sam samo ja, ranjen sam u glavu i ruku. A tenkova je sve više. Već ih je 23. Možda ću da umrem. Ali će možda ipak neko jednom naći moju belešku i setiti se heroja.

Ja sam iz Frundzea, rus. Nemam roditelje. Do viđenja, dragi drugovi.

Vaš Aleksandar Vinogradov.

22. februar 1942. godine

Zapisano na zidovima Adžimušskih kamenoloma

Smrt, ali ne i zarobljeništvo! Živela Crvena Armija! Izdržaćemo, drugovi! Bolje smrt nego zarobljeništvo!

22. 06. 1942. tačno je godina dana rata… nemački fašisti su napali našu Domovinu. Neka su prokleti! Zbogom!

18. 09. 1942. godine

Pismo ilegalke N. Popcove iz gestapovog zatvora u Pjatigorsku

Mamice, zbogom! Umirem… nemoj da plačeš. Umirem ja, ali će zbog mene da umre mnogo neprijatelja.

Mama! Doći će naša rođena Crvena Armija, prenesi im da sam poginula za Otadžbinu. Neka osvete i mene, i sve naše muke.

Mila moja mama! Još jednom zbogom… mi se više nećemo videti. Umirem…

Kako smo želim da živim! Pa ja sam mlada, imam samo 20 godina, a smrt me gleda pravo u oči…

Koliko sam samo želela da radim, da budem korisna Otadžbini!

Ali ti varvari, ubice… oduzimaju nam našu mladost.

Sada sam u ćeliji za streljanje, svakog trenutka čekam smrt. Viču nam: „Izlazite, idu prema našoj ćeliji, to je…

Mama,zbogom! Čitavu porodicu ljubim poslednji put, šaljem poslednji pozdrav i poljubac…

Nina Popcova

06. 01. 1943. godine

Na zidu u Pavlogradu, Dnjepropetrovska oblast, napisao A. I. Nesterenko

Bilo nas je 21. Napravili smo živi zid. Ginemo, ali se nećemo predati.

13. 02. 1943. godine

Ilegalka P. Saveljjeva, na zidu zatvorske ćelije u Lucku

Približava se crni, strašni minut! Čitavo telo je izlomljeno – nema ni ruku, ni nogu… ali umirem ćuteći. Strašno je to kada imaš 22 godine. Kako bih htela da živim! Za život ljudi koji će doći posle nas, za tebe Domovino,odlazimo… cvetaj, postani prelepa, rođena, i zbogom.

Tvoja Paša, januar 1944. godine

Iz beležnika starijeg poručnika P.S.Zavadskog

Sa mnom su stariji poručnik Kolodko N., poručnik Gusarov I. Je., Podoljcev V. K., automatičar Mironov L. I., izviđač Jevdokimov, mlađi vodnik Malahov Ja., desetar Pisarenko, Almazov. Bićemo se do poslednjeg daha, ali prelaz nećemo dati.

… Prema nama se ponovo kreće pobesneli talas neprijatelja, osuđen na smrt. Nas je četvorica, sada nas je trojica. Dvoje nas je (cifre 4, 3, 2 su u originalu precrtane). Ostao sam samo ja. Sve jedno – neću im dati…

29. 06. 1944. godine