Зашто Русија побеђује

 Постоји крилатица „Руси се не предају!“ Она је настала још у време Првог светског рата, и када се сазнало за разлог њеног настанка – прочула се по читавом свету. А разлог је био следећи: у току одбране невелике тврђаве Осовец у данашњој Белорусији у њу је послат мањи руски гарнизон, да би је бранио, мислило се, највише 48 сати. Али живот пише приче, а оне стварају људску судбину која затим прераста у нешто најјаче на свету – осећање припадности свом народу и осећање дуга према својој отаџбини. Гарнизон у Осовецу, који је требало тврђаву да штити 48 сати, у њој је остао више од 6 месеци – 190 дана!

Немци су против бранилаца тврђаве искористили сва најновија достигнућа у наоружању, укључујући ту и авијацију. На сваког руског заштитника је дошло неколико хиљада бомби и пројектила, који су избацивани из авиона и опаљивани из десетина тешког наоружања, из 17 батерија, укључујући ту и две врло познате „Дебеле Берте“.

Немци су тврђаву бомбардовали дан и ноћ, месец за месецом. Руси су се бранили у тој ураганској ватри и гвожђу до последњег. Било их је јако мало, али су на понуду да се предају увек имали само један одговор. Тада су Немци окренули према тврђави 30 батерија са бојним отровима. На руске позиције је из хиљада балона ударио 12-метарски талас бојног отрова. Руси нису имали ни маске.

Све живо на територији тврђаве је отровано. Поцрнела је и спржила се чак и трава. Дебели отровно-зелени слој хлор-оксида је покрио металне делове оружја и пројектила. Истовремено су Немци почели масовно артиљеријско гађање. Одмах после њега на јуриш руских позиција је кренуло преко 7000 немачких пешадинаца.

Изгледало је да је тврђава осуђена и већ заузета. Густи многобројни немачки ланци су прилазили све ближе и ближе. И у том тренутку се из отровно-зелене хлорне магле на њих обрушио… контранапад! Руских је било нешто мало преко 60. Остаци 13. чете 226. Земљанског пука. На сваког руског војника је долазило преко 100 непријатеља.

Руси су ишли сасвим исправљени. Са бајонетима. Тресући се од кашља, преко крпа којима су им била обмотана лица, пљујући на крваве униформе комадиће својих плућа…

Ти су ратници толико запрепастили противника, да су се Немци, и не покушавајући да ступе у борбу, окренули и потрчали назад. У паници, газећи један преко другог, губећи се. качећи се на сопствене ограде од бодљикаве жице. А тада је по њима из облака отровне магле ударила, рекло би се мртва, руска артиљерија.

Та битка ће у историју ући под називом „напад мртваца“. У њој је неколико десетина полуживих руских бораца натерало у бег 14 противничких батаљона!

Руски браниоци Осовца нису предали тврђаву. Али – она је доцније напуштена. И то – по наређењу команде, када је одбрана изгубила сваки смисао. Непријатељу нису оставили ни један метак, ни један ексер. Све што је остало у тврђави после немачке ватре и бомбардовања руски пионири – инжињерци су дигли у ваздух. Немци су се тек после неколико дана решили да уђу у рушевине…

Руси се нису предавали ни у време Великог отаџбинског рата. Брестска тврђава, Аџимушска подземља, кијевска фудбалска утакмица са смрћу, покрет Отпора у западној Европи, стаљинградски Дом Павлова, фашистичке зидине…

Руси не само да се нису предавали, већ су побеђивали добро наоружане, припремљене и ухрањене есесовце чак и у блоку смрти логора смрти Матхаузен. Размислите мало какав је то израз: „Блок смрти у логору смрти“! Његови заточеници су, пошто су се дигли на устанак, фактички голим рукама победили смрт.

А када прочитамо записе које су за собом оставили руски борци – браниоци своје земље, заробљеници, илегалци, знајући да их чека само смрт, и да они лично више немају будућности, али да иза њих остаје огромна држава и исто такав народ – схватићемо ЗАШТО РУСИЈА ПОБЕЂУЈЕ.

Овај текст је подсећање на њих и њихово херојство, ово треба да буде и путоказ ка размишљању о томе шта је то живот и колико он зависи од сваког појединца…71 годину од напада Немачке на СССР.

Натписи бранилаца на зидовима Брестске тврђаве

Умрећемо, али отићи нећемо! Умрећемо, али нећемо отићи из тврђаве!

Ја умирем, али се не предајем! Домовино, збогом.

20.07. 1941. године

Запис учесника битке код Килије

Држали смо се до последње капи крви. Група Савинова. Три дана смо задржавали напад великих снага противника, али је после жестоких сукоба код Килије у групи Савинова остало само нас четворо: капетан, ја, млађи водник Останов и војник Омељков. Изгинућемо, али се нећемо предати.

Крв за крв, смрт за смрт!

јули 1941. године

Писмо тенкисте А. Голикова жени

Мила Тоњице!

Не знам да ли ћеш икада прочитати ове редове. Али сам сигуран да је ово моје последње писмо.

Борба је, врела, самртна. Наш тенк је погођен. Око нас су фашисти. Читавог дана одбијамо напад. Улица Островског је засејана лешевима у зеленим униформама, они личе на велике непокретне гуштере. Данас је шести дан рата. Остало нас је двоје – Павел Абрамов и ја. Ти га знаш, већ сам ти о њему писао. Не размишљамо о томе да ће нас спасити. Ми смо борци и не бојимо се да умремо за Домовину. Ми мислимо само како да Немци што скупље плате за нас, за наше животе…

Седим у изрешетаном и унакаженом тенку. Врелина је неиздржива, пио бих. Воде немамо ни капи. Твоја слика ми је на коленима. Гледам је, у твоје плаве очи, и постаје ми лакше – ти си са мном. Желим да причам са тобом, много, много, отворено, као и пре, тамо, у Иванову…22.јуна, када је објављен рат, ја сам се сетио тебе, мислио сам када ћу да се вратим, када ћу да те видим опет и када ћу твоју главицу да приљубим уз моје груди. А сада – можда никада. Рат је… када се наш тенк срео први пут са непријатељем ја сам пуцао, косио митраљезом да уништим што више фашиста и приближим крај рата, да тебе, моју милу, што пре видим. Али се моја маштања неће остварити… Тенк подрхтава од непријатељских удара, али смо ми за сада живи. Немам више пројектила, а и меци су при крају. Павел бије по непријатељу преко нишана, а ја се „одмарам“, разговарам са тобом. Знам да је ово последњи пут. И ја желим да причам дуго, дуго, али нема времена. Сећаш се када смо се опраштали, када си ме пратила на станицу? Сумњала си у моје речи да ћу те вечито волети. Предложила си да се региструјемо да бих ја целог живота припадао само теби. И ја сам прихватио твоју молбу са пуно љубави. Код тебе у личној карти, а код мене на потврди, има печат да смо ми муж и жена. То је добро. Добро је умрети када знам да тамо, макар и далеко, постоји човек који ми је близак, који ме се сећа, мисли на мене, воли ме. „Добро је бити вољен…“ кроз пукотине тенка видим улицу, зелено дрвеће и јарке – јарке цветове у башти. Ви који останете живи после рата ћете имати исто тако шарен живот, сав у боји, као ови цветови, и срећан… За такав живот није страшно ни умрети… немој да плачеш. На мој гроб ти сигурно нећеш доћи, а можда гроба неће ни бити?

28. јуни 1941. године

Старешина Г. А. Исланов – својим ратним друговима

Ја сам командант пешадинске извиднице 1243. стрељачког пука Исланов Г. А.

Други је дан како смо опкољени. Против нас непријатељ је послао батаљон. Али ми се живи нећемо предати.

Уништили смо штаб 116. есесовског пука, заробили два пуковника, заставу, документацију.Поред мене су та два пуковника на поду, живи. Фашисти хоће да их ослободе, али неће моћи. Од десет извиђача остало ми је шест људи…

Уз мене је тринаестогодишњи пионир Пећа Сафронов из Калињина. Партизани су нам га послали за везу. Није могао да се пробије. Борио се храбро, уништио је више од 25 фашиста, добио 16 рана. Погинуо је као херој.

Немачки батаљон нас је опколио. Хоће да ослободе своје пуковнике и да нас униште. До сада смо уништили 300 фашиста…

Ја сам комуниста, часно сам испунио дуг партији и народу. Убијајте фашисте не штедећи их, они су пред слабим јаки, а пред јаким су ништа. Не бојте се смрти. Она долази само једном. Своју домовину прославите вашом преданошћу.

Судбина наше Домовине се решава сада, на бојном пољу.

Ако моји записи падну у руке Немцима, нека читају – читајте – ово пише извиђач, пред смрт. Победићемо вас. Наша многонационална Црвена армија на челу са великим руским народом је непобедива. Она води праведан рат…

Немојте да заборавите ни девојку Мању из села Некрасова. Погинула је херојски, истински патриота. Убила је четири официра, а фашисти су њу стрељали.

Немци су против совјетских извиђача довукли свеже снаге – читав батаљон. Нека само пробају. Своје пуковнике неће ослободити живе. Ми смо их већ осудили на смрт.

Комуниста, извиђач стрељачког пука, старешина Исланов

28. децембар 1941. године

Белешка браниоца Москве, црвеноармејца А. Виноградова

Послато нас је 12 на Пут за Минск да пресечемо пут противнику, поготово тенковима. Били смо чврсти, а остало нас је троје: Коља, Волођа и ја – Александар. Али непријатељ нештедимице стално наилази. Пао је још један – Волођа из Москве. А тенкови стално долазе. Сада на путу гори већ 19 машина. Али – нас је двојица. Нећемо стојати мирно све док будемо дисали,нећемо дозволити да прођу ка нашим.

Остао сам само ја, рањен сам у главу и руку. А тенкова је све више. Већ их је 23. Можда ћу да умрем. Али ће можда ипак неко једном наћи моју белешку и сетити се хероја.

Ја сам из Фрундзеа, рус. Немам родитеље. До виђења, драги другови.

Ваш Александар Виноградов.

22. фебруар 1942. године

Записано на зидовима Аџимушских каменолома

Смрт, али не и заробљеништво! Живела Црвена Армија! Издржаћемо, другови! Боље смрт него заробљеништво!

22. 06. 1942. тачно је година дана рата… немачки фашисти су напали нашу Домовину. Нека су проклети! Збогом!

18. 09. 1942. године

Писмо илегалке Н. Попцове из гестаповог затвора у Пјатигорску

Мамице, збогом! Умирем… немој да плачеш. Умирем ја, али ће због мене да умре много непријатеља.

Мама! Доћи ће наша рођена Црвена Армија, пренеси им да сам погинула за Отаџбину. Нека освете и мене, и све наше муке.

Мила моја мама! Још једном збогом… ми се више нећемо видети. Умирем…

Како смо желим да живим! Па ја сам млада, имам само 20 година, а смрт ме гледа право у очи…

Колико сам само желела да радим, да будем корисна Отаџбини!

Али ти варвари, убице… одузимају нам нашу младост.

Сада сам у ћелији за стрељање, сваког тренутка чекам смрт. Вичу нам: „Излазите, иду према нашој ћелији, то је…

Мама,збогом! Читаву породицу љубим последњи пут, шаљем последњи поздрав и пољубац…

Нина Попцова

06. 01. 1943. године

На зиду у Павлограду, Дњепропетровска област, написао А. И. Нестеренко

Било нас је 21. Направили смо живи зид. Гинемо, али се нећемо предати.

13. 02. 1943. године

Илегалка П. Савељјева, на зиду затворске ћелије у Луцку

Приближава се црни, страшни минут! Читаво тело је изломљено – нема ни руку, ни ногу… али умирем ћутећи. Страшно је то када имаш 22 године. Како бих хтела да живим! За живот људи који ће доћи после нас, за тебе Домовино,одлазимо… цветај, постани прелепа, рођена, и збогом.

Твоја Паша, јануар 1944. године

Из бележника старијег поручника П.С.Завадског

Са мном су старији поручник Колодко Н., поручник Гусаров И. Је., Подољцев В. К., аутоматичар Миронов Л. И., извиђач Јевдокимов, млађи водник Малахов Ја., десетар Писаренко, Алмазов. Бићемо се до последњег даха, али прелаз нећемо дати.

… Према нама се поново креће побеснели талас непријатеља, осуђен на смрт. Нас је четворица, сада нас је тројица. Двоје нас је (цифре 4, 3, 2 су у оригиналу прецртане). Остао сам само ја. Све једно – нећу им дати…

29. 06. 1944. године