Ambicije Turske nisu vezane samo za ekonomiju

Snabdevanje Evrope gasom nije nova tema, ali je od izuzetne važnosti, kako u ekonomskom, tako i u strateškom pogledu. Očigledno je da u ovoj fazi nema solidnijeg i pouzdanijeg isporučioca od Rusije. Odrekavši se Južnog toka zbog već poznatih razloga Rusija je donela odluku o realizaciji zajedničkog energetskog projekta s Turskom.

OAO "Gasprom" i turska kompanija Botas planiraju da u roku od nekoliko dana sačine zajednički plan-dinamiku glavnih aktivnosti. Planirano je da prvi gas na teritoriju Turske stigne u decembru 2016. godine.

To je dobra strana pitanja. A lošu za Tursku može predstavljati reakcija Evropske unije, ili tačnije rečeno, Vašingtona, uz čiju muziku Evropa poslušno igra. Dok su Evropljani u izvesnoj meri zbunjeni, Turska je ozbiljno razočarana zbog svoje pozicije u Evropi. I nesumnjivo, nije se odrekla ambicije da ponovo vidi sebe kao supersilu koja utiče na sudbinu sveta, želeći da pre svega obnovi svoj uticaj na Balkanu i Mediteranu. Drugim rečima, pojavljuje se izvesna fatmograna obrisa novog Vizantijskog carstva, kaže poznati ruski orijentalista, direktor naučno-istraživačkog instituta "Bliski istok – Kavkaz" Stanislav Tarasov.

- Po njegovom mišljenju, okretanje ruskog gasovoda prema Turskoj je vrlo ozbiljan, nestandardni događaj, koji nema toliko ekonomsku, koliko geopolitičku pozadinu. A ono što se sad dešava u Ukrajini i u okviru Islamske države je scenario koji se odražava kao u ogladalu i koji je delo ruku istog "tvorca" smatra stručnjak.

To je bio apsolutno neočekivani potez, pre svega za evropsku zajednicu. Tradicionalno se smatralo da je Turska koja se nalazi u zoni geopolitičke depresije, bila aktivno integrisana u sve procese koji su predstavljali rezultate "arapskog proleća" i da je tako dospela u situaciju da se na njenim granicama vode dva oružana sukoba u Siriji i u Iraku. Ova zona se našla pod kontrolom Islamske države. I ostalo je bukvalno nekoliko koraka da se pod različitim izgovorima spoje tri zone na kojima tradicionalno žive Kurdi, zasad osim Irana, i da se pojavi Veliki Kurdistan.

Realizacija bilo kakvih geoekonomskih projekata u Turskoj je rizičan posao. I Evropa, koja je igrala na kartu da primora Rusiju da usvoji energetsku povelju, a zatim je počela da potiskuje Južni tok, na šta se posebno nadovezala ukrajinska kriza, bila je apsolutno sigurna da se Rusija neće upustiti u realizaciju krimske operacije i da će zauzeti pasivan stav prema događajima na jugoistoku Ukrajine. Događaji su krenuli u potpuno drugom toku. I takozvani turski prodor je u konačnom marginalizovao dve vrlo ozbiljne zone koje su predstavljale opasnost po Rusiju – Ukrajinu i Azerbejdžan, koji je mogao mnogo da učvrsti pozicije zahvaljujući Transanatolijskom gasovodu.

S druge strane, Rusija razvija trgovačko-ekonomsku saradnju s Turskom. Razmena robe u njoj potencijalno može dostći 100 milijardi. Turska odbija da se pridruži antiruskim sankcijama, njoj ide u prilog saradnja s Rusijom. I, napokon, njena politička igra s pridruživanjem Evropskoj uniji, koja joj sad nije ni najmanje potrebna. Ona bi čak u izvesnom smislu mogla postati manji teret za nju. Međutim, kao se kaže, treba biti na nivou. Tako da Rusija Tursku trenutno može smatrati pouzdanim partnerom. Zasad. A posle će život pokazati.

Natalija Aleksandrova,