Na vest o smrti Gintera Grasa

Pokušao da izbljuje istoriju svoje otadžbine,  Nemačke,  koja je bila i njegova sopstevna istorija

Celog života se borio sa nacizmom koji je bio urastao u njegovu sudbinu svestan da ga se nikad ne može u potpunosti osloboditi

Bio je moralista,  antifašista,  antiamerikanac  koga su,   1970-ih,  kao uostalom i sve vodeće nemačke pisce  toga vremena ubrojili u saučesnike  „gradske gerile“  iz „Frakcije Crvene armije“

Više od svega  je mrzeo licemerje  nalazeći u njemu koren svih zala  i nije mogao ćutati

U ponedeljak,    13. aprila  2015.  na  klinici grada Libeka  u 88. godini života  umro je  poslednji nemački pisac HH veka  Ginter Gras,  laureat  Nobelove nagrade za književnost (1999.)

On je sam sebe opredelio kao mutnog,  iscrpljujućeg i moćnog:

„Niti dokazani antifašista,  ni bivši  nacional-socjalista,  a pre svega rizični plod pokoljenja, donekle rođenog  suviše rano, delimično zatrovanog  suviše kasno.“

Sedamnaestogodišnji  mladić,  mobilizovan  krajem 1944. U SS jednicu,  odležao je godinu dana u američkom logoru,   gde je igrao kocku s Jozefom Ratcigrom,  budućim rimskim papom.

Uzgred budi rčeno,  ta igra  kocke pripada pre svega onim delovima   memoarskih    mistifikacija  Gintera Grasa  u koje spada i njegova priča o zajedničkom nastupu sa Lujom Armstrongom.

Učeći za slikara i ušavši u   krug književne boemije  1950-ih godina,  on je odbacio onu varijantu osmišljavanja nemačke istorije koju je predstavljala  „književnost  spoticanja“   Henriha Bela.

On je kao  najadekvatniju formu     za izražavanje nemačke tragedije  odabrao nešto  modernizovanu formu obešenjačkog,  vragolanskog romana - svojevrsnu surovu varijanru „magičnog realizma“.

Na tu misao ga je podstakao veliki pesnik,  samouboca  Paul Celan s kojim se  Gras  susreo u Parizu  kuda  ga je 1956. poslalo,   dajući mu stipendiju,   poznato književno  udruženje  „Grupa 47.“ oduševljeno prvim glavama  njegovog prvog  romana „Limeni doboš“  (1959)  koji će postati svetski bestseler.
 
Oskar Macerat, junak „Olovnog doboša“  koji je kao i sam Gras odrastao u „slobodnom gradu“  Dancigu  (sada Gdanjsku) kao trogodišnjak   je  snagom volje prevazišao svoj uzrast,  svojim  krikom lomio stakla, a svirkom na dobošu urnebesno pratio uspon i pad Trećeg rajha.

Petogodišnji junaci „Psećih godina“  (1963.),  romana kojim se završava „Trilogija Danciga“  započeta „Limenim dobošem“,  u mundirima vojnika  predstavljali su strašila u baštama.

U njegvom romanu „En Weites Feld“  (1995.)   u kojemu je posprdno pisao o ujedinjenju Zapadne i Istočne   Nemačake čemu se on energično protivio,  u mršavom,  viskom i malom,  debeljuškastom liku lako se prepoznaju  Don Kihot i Sančo Pansa.

A gde je podlost,  tu je i fiziologija.

U poemi  „Ono  što se mora kazati“  (2012.) u kojoj je osudio  naoružavanje Izraela atomskom bombom  nakon koje je  proglašen  za persosnu  non grata u jevrejskoj državi, on je je napsiao: „Do grla sam sit dvoličnosti Zapada“.

Stih se poklapa sa  rečima koje je Gras u svom blistavom zborniku „Moje stoleće“ (1999) u kojemu sumira istoriju   HH veka stavio u usta  starog slikara Maksa Libermana  koji je s krova svoje kuće posmatrao    marš vojnka:

„Prosto nisam u stanju toliko da  požderem koliko mi dođe da izbljujem.“
 
Gras je  pokušao uparvo da „izbljuje“  istoriju svoje otadžbine  koja   je   bila i   njegova,  sopstevna istorija. Oskar Macert je imao dva oca: nacistu Alfreda  koji  se 1945.  udavio  značkom - kukastim krstom  koji mu je zapao u grlu prilikom pokšaja de je proguta uplašen od sovjetskih vonika  i Poljaka  Jana,  koga su 1939. ubili nacisti dok je branio poštu u Dancigu.

Ali je majku Oksar imao samo jednu,  kao i Ginter,  i to baš onu  koju je,  po rečima Brehta,  Gras nasledio. „Nemačka,  bleda mati“.

Sam   Gras je imao ujaka Poljaka  koga su Nemci ubili. Majka mu je bila slovenskog porekla, ali je i ona,  kao i njen muž, bila pristalica nacističke ideologije i režima na njoj zasnovanog.

Gras se celog života borio sa nacizmom koji je bio urastao u njegovu  sudbinu,   svestan da  ga se u potpunosti ne  može nikad osloboditi.

Otuda on u „Mom stoleću“  dovodi u paradoksalnu situaciju  nemačke velikane HH veka  koji  nikako ne mogu jedan drugom „praviti društvo“: Remarka i Jungera, Brehta i Gotfrida  Bena, Celan i Hajdegera.

Borba s lažnom „denacifikacjom“  po čijem završetku  se na visokim položajima u Saveznoj   Republici Nemačkoj našlo  preko 100.000 vojnih zločinaca,  je bilo nešto preko čega Gras nije mogao preći.

Gras je bio moralista,  antifašista,  antiamerikanac,  koga su 1970,  kao  uostalom i sve  vodeće nemačke pisce toga vremena  i saučesnike  „gradske gerile“  iz „Frakcije Crvene armije“.

On  je takođe sve dobro  pamtio,  sve je odlično video šta se  dešava i veoma se skeptično odnosio prema svemu što će biti  posle njega.

Više od svega je mrzeo licemerje  nalazeći u njemu koren svih zala,   i nije mogao ćutati,  kad je,  kako je izjavio nastupajući u Vilnusu 2000,  video da „jedno  beščašće  isteruje sobom drugo“.


Branko Rakočević