Minhenski forum će se baviti zajedničkom PRO

Glavne svetske probleme – od finansijske krize do kompjuterskih ratova imaju nameru da razmotre učesnici redovne konferencije o bezbednosti. Debate će biti održane u Minhenu od 4. do 6. februara. Učesnici iz preko 40 zemalja sveta, bez preterivanja se mogu uvrstiti u „krem“ svetske elite. Samo se ministara očekuje skoro pola stotine. Spisak krasi 12 predsednika država i vlada. Sve ove podatke saopštio je rukovodilac Minhenske konferencije Volfgang Išinger (Wolfgang Ischinger). Temu razmatraju analitičar Sergej Guk i predsednik Instituta za nacionalnu strategiju Mihail Remezov.

Forum je 47. po redu od 1962. godine. Istina, prvo su se problemi bezbednosti razmatrali u uskom krugu NATO. Danas u učesnike spadaju zemlje, od kojih u mnogome zavisi mir na planeti. Istina, nije moglo bez izvesne selekcije zbog političkih motiva. Sa spiska pozvanih u poslednjem trenutku je izbrisana Belorusija. Učestvovanje Irana ograničeno je nizom uslova. O KNDR – predmetu zabrinutosti, pre svega na Zapadu, uopšte se ništa ne govori.

Konferencija ne donosi bilo kakve odluke, ne preuzima bilo kakve obaveze. Nema vidljiv uticaj na globalnu bezbednost. U čemu je onda duboki smisao sličnih manifestacija? U omogućavanju njenim učesnicima da još jednom razmene mišljenja i argumente koje strane i bez toga treba odlično da poznaju?

Naš stručnjak Mihail Remezov, predsednik Instituta za nacionalnu strategiju, ne slaže se s tako pragmatičnim pristupom. Primer: fultonski govor britanskog premijera u ostavci Vinstona Čerčila, kojim je praktično započet „hladni rat“ imao je ozbiljne posledice po sudbinu sveta. Istina, to je bilo 1946. godine, dugo pre svih minhena. I „hladni rat“ ne samo da nije dodao ništa posleratnoj bezbednosti, već ju je, naprotiv, snažno poljuljao.

Naravno, ne želim da kažem da je Putinov minhenski govor imao isti značaj. Samo, Vladimir Putin je mogao sebi da dozvoli da kaže nešto više od onoga što je govorio na susretima sa svojim kolegama – predsednicima država na zvaničnim protokolarnim manifestacijama. Upravo zato što je to naučno-politička konferencija. I ono što je rečeno nesumnjivo je imalo posledice s tačke gledišta odnosa ruskog establišmenta sa zapadnim elitama. Oni su jasno videli i čuli onu, da ako kažemo uvredu, koju oseća rukovodstvo Rusije. Zbog toga što težnja ka zbližavanju sa Zapadom nailazi na otuđenost i na zid neshvatanja. Shvatanje toga da ako se ne ide u susret partneru, on može da se razočara u perspektivu zbližavanja sa zapadnim svetom predstavljalo je i predstavlja važan faktor.
 

Zato je ponekad otvorenija razmena mišljenja nego što dopuštaju protokolarne manifestacije, korisna s tačke gledišta formiranja osnova realne politike. Kako će to biti formirano u vidu obavezujućih sporazuma i ugovora, realizuje se na manifestacijama drugog nivoa, koje se pripremaju u toku dugih meseci i godina od strane „pregovaračkih aparata“.

Ovakav „pregovarački aparat“ u bliskoj budućnosti moraće da prouči sve aspekte problema zajedničke PRO – jedne od centralnih tema minhenske konferencije, da razjasni koliko je realno stvaranje zajedničkog antiraketnog štita, koji je u stanju da osigura bezbednost Evrope, uključujući i Rusije od potencijalnog spoljašnjeg napada. Ili će svaka strana ponovo morati da ide svojim putem, neracionalno trošeći finansijske i intelektualne rezerve.