Минхенски форум ће се бавити заједничком ПРО

Главне светске проблеме – од финансијске кризе до компјутерских ратова имају намеру да размотре учесници редовне конференције о безбедности. Дебате ће бити одржане у Минхену од 4. до 6. фебруара. Учесници из преко 40 земаља света, без претеривања се могу уврстити у „крем“ светске елите. Само се министара очекује скоро пола стотине. Списак краси 12 председника држава и влада. Све ове податке саопштио је руководилац Минхенске конференције Волфганг Ишингер (Wolfgang Ischinger). Тему разматрају аналитичар Сергеј Гук и председник Института за националну стратегију Михаил Ремезов.

Форум је 47. по реду од 1962. године. Истина, прво су се проблеми безбедности разматрали у уском кругу НАТО. Данас у учеснике спадају земље, од којих у многоме зависи мир на планети. Истина, није могло без извесне селекције због политичких мотива. Са списка позваних у последњем тренутку је избрисана Белорусија. Учествовање Ирана ограничено је низом услова. О КНДР – предмету забринутости, пре свега на Западу, уопште се ништа не говори.

Конференција не доноси било какве одлуке, не преузима било какве обавезе. Нема видљив утицај на глобалну безбедност. У чему је онда дубоки смисао сличних манифестација? У омогућавању њеним учесницима да још једном размене мишљења и аргументе које стране и без тога треба одлично да познају?

Наш стручњак Михаил Ремезов, председник Института за националну стратегију, не слаже се с тако прагматичним приступом. Пример: фултонски говор британског премијера у оставци Винстона Черчила, којим је практично започет „хладни рат“ имао је озбиљне последице по судбину света. Истина, то је било 1946. године, дуго пре свих минхена. И „хладни рат“ не само да није додао ништа послератној безбедности, већ ју је, напротив, снажно пољуљао.

Наравно, не желим да кажем да је Путинов минхенски говор имао исти значај. Само, Владимир Путин је могао себи да дозволи да каже нешто више од онога што је говорио на сусретима са својим колегама – председницима држава на званичним протоколарним манифестацијама. Управо зато што је то научно-политичка конференција. И оно што је речено несумњиво је имало последице с тачке гледишта односа руског естаблишмента са западним елитама. Они су јасно видели и чули ону, да ако кажемо увреду, коју осећа руководство Русије. Због тога што тежња ка зближавању са Западом наилази на отуђеност и на зид несхватања. Схватање тога да ако се не иде у сусрет партнеру, он може да се разочара у перспективу зближавања са западним светом представљало је и представља важан фактор.
 

Зато је понекад отворенија размена мишљења него што допуштају протоколарне манифестације, корисна с тачке гледишта формирања основа реалне политике. Како ће то бити формирано у виду обавезујућих споразума и уговора, реализује се на манифестацијама другог нивоа, које се припремају у току дугих месеци и година од стране „преговарачких апарата“.

Овакав „преговарачки апарат“ у блиској будућности мораће да проучи све аспекте проблема заједничке ПРО – једне од централних тема минхенске конференције, да разјасни колико је реално стварање заједничког антиракетног штита, који је у стању да осигура безбедност Европе, укључујући и Русије од потенцијалног спољашњег напада. Или ће свака страна поново морати да иде својим путем, нерационално трошећи финансијске и интелектуалне резерве.