Savremene imperije i ljudska prava

Pravobranilaštvo, posebno ono koje finansirju zapadne zemlje, odavno je tema žestokih diskusija u srpskoj javnosti. Odnos prema pravobraniocima je dijametralno suprotstavljen. Kreće se od ushićenja do optužbi za izdaju. Šta ne čudi je to da pravobranilačke organizacije ne trpe pogovor, kao sud poslednje instance. Istina, Anatol Liven, autor članka pod naslovom «Humanitarne akcije se ponekad koriste kao zavesa imperijalističke politike», objavljenog ovih dana u «The Financial Times», bio je kratak u opredeljenju – stav pravobranioca nazvao je «moralnim apsolutizmom». Ali šta se često skriva za njihovim radom?
«Priznanje činjenice da pravobranilaštvo sa tačke gledišta morala danas izgleda dvojako bilo bi veoma korisno za javne debate na Zapadu, — piše Liven. – U Sjedinjenim Američkim i saveznim državama taj rad se aktivno koristi kao propaganda imperijalističke politike – i to u trenutku kada ponašanje same Amerike ozbiljno osporava pretenzije na moralnu nadmoć u celom svetu».
Autor navodi primere: «Problem dvosmislenosti motiva i ciljeva iskrsava u slučaju odnosa Zapada prema konfliktima u Darfuru i Čečeniji. Zapadne pravobranilačke organizacije po tom pitanju dobijaju jaku podršku – posebno u SAD — od onih, koji obično nisu previše zabrinuti problemima obespravljenih muslimanskih manjina u drugim zemljama sveta. Što se tiče Čečenije, moramo konstatovati da se većina američkih političara koji obraćaju pažnju na ovaj problem, ne rukovodi saosećanjem sa Čečenima, već neprijateljskim raspoloženjem prema Rusiji. Kada bi čečenski separatisti bili državljani zemlje sa prozapadnim stavom, isti ti političari aktivno bi podržali nemilosrdno potiskivanje meteža».
I još citat: «Tako je i osamdesetih godina podrška Zapada onim snagama, koje su dale otpor sovjetskim snagama u Avganistanu – tobože diktirana moralnim načelima – bila izazvana neprijateljstvom prema jednoj od strana u konfliktu, a ne iskrenom simpatijom za drugu stranu. A kada se konflikt završio na smenu povećanoj pažnji došla je ravnodušnost i neodgovornost prema događanjima u zemlji. Postoji i suprotan primer: blizina Bosne i Kosova EU i zoni odgovornosti NATO naterala je alijansu da preuzme dugoročne obaveze u pogledu održavanja mira i razvoja oba regiona».
Što se tiče «dugoročnih obaveza» i razvoja regiona, — ova teza izaziva velike sumnje. U socijalno-ekonomsko planu samo geografski položaj ne dozvoljava tim teritorijama da spadnu na nivo Avganistana.
Ustvari i sam Liven postavlja pitanje, čime je izazvan regionalni interes Zapada: «Glavni kriterijum ocene političkog i moralnog značaja konkretnih pravobranilačkih kampanja moraju biti odgovori na sledeća pitanja: čime su u prvom redu diktirani – saosećanjem ili mržnjom? U kojoj su meri izazvani osećajem naše odgovornosti za sudbinu odgovarajućih regiona»?
Mislim da se odgovor može naći u istom članku: «Još pre više od dve hiljade godina u osnovi grče i rimske vojne propagande bila je teza – prava ili lažna — o «varvarstvu» protivnika sa kojima su se suočavali. I sve zapadne države su koristile tezu o varvarstvu drugih naroda kao opravdanje za kolonizaciju – «osvajamo ih za njihovu dobrobit».
Koriste tu tezu, dodaću, i do dana današnjeg. Primer je «humanitarna operacija» u bivšoj Jugoslaviji cinično nazvana «Milosrdni anđeo». A zatim sve kako je opisano u članku – sistematsko pretvaranje Srba u savremene varvare sve u cilju stvaranja američke kolonije na jugu Evrope. I pravobranioci, koji sakupljaju podatke o srpskim zločinima i koji zatvaraju oči pred zločinima drugih učesnika balkanske klanice kraja prošlog veka – na žalost nastavak su iste priče. Čine li to oni zbog para, ili iz ideoloških razloga — nema značaja. Koristili su ih, koriste i koristiće u imperijalističke svrhe.
Istina, poslednja rečenica članka daje zračak nade: «Koliko pristalica zapadnih vojnih intervencija je bilo u mogućnosti da svojim očima vidi njihove rezultate»? – pita se autor. Možda i u ovom slučaju, — i pored svih napora pravobranilaca, neće sve ispasti onako kako to želi imperija?