Савремене империје и људска права

Правобранилаштво, посебно оно које финансирју западне земље, одавно је тема жестоких дискусија у српској јавности. Однос према правобраниоцима је дијаметрално супротстављен. Креће се од усхићења до оптужби за издају. Шта не чуди је то да правобранилачке организације не трпе поговор, као суд последње инстанце. Истина, Анатол Ливен, аутор чланка под насловом «Хуманитарне акције се понекад користе као завеса империјалистичке политике», објављеног ових дана у «The Financial Times», био је кратак у опредељењу – став правобраниоца назвао је «моралним апсолутизмом». Али шта се често скрива за њиховим радом?
«Признање чињенице да правобранилаштво са тачке гледишта морала данас изгледа двојако било би веома корисно за јавне дебате на Западу, — пише Ливен. – У Сједињеним Америчким и савезним државама тај рад се активно користи као пропаганда империјалистичке политике – и то у тренутку када понашање саме Америке озбиљно оспорава претензије на моралну надмоћ у целом свету».
Аутор наводи примере: «Проблем двосмислености мотива и циљева искрсава у случају односа Запада према конфликтима у Дарфуру и Чеченији. Западне правобранилачке организације по том питању добијају јаку подршку – посебно у САД — од оних, који обично нису превише забринути проблемима обесправљених муслиманских мањина у другим земљама света. Што се тиче Чеченије, морамо констатовати да се већина америчких политичара који обраћају пажњу на овај проблем, не руководи саосећањем са Чеченима, већ непријатељским расположењем према Русији. Када би чеченски сепаратисти били држављани земље са прозападним ставом, исти ти политичари активно би подржали немилосрдно потискивање метежа».
И још цитат: «Тако је и осамдесетих година подршка Запада оним снагама, које су дале отпор совјетским снагама у Авганистану – тобоже диктирана моралним начелима – била изазвана непријатељством према једној од страна у конфликту, а не искреном симпатијом за другу страну. А када се конфликт завршио на смену повећаној пажњи дошла је равнодушност и неодговорност према догађањима у земљи. Постоји и супротан пример: близина Босне и Косова ЕУ и зони одговорности НАТО натерала је алијансу да преузме дугорочне обавезе у погледу одржавања мира и развоја оба региона».
Што се тиче «дугорочних обавеза» и развоја региона, — ова теза изазива велике сумње. У социјално-економско плану само географски положај не дозвољава тим територијама да спадну на ниво Авганистана.
Уствари и сам Ливен поставља питање, чиме је изазван регионални интерес Запада: «Главни критеријум оцене политичког и моралног значаја конкретних правобранилачких кампања морају бити одговори на следећа питања: чиме су у првом реду диктирани – саосећањем или мржњом? У којој су мери изазвани осећајем наше одговорности за судбину одговарајућих региона»?
Мислим да се одговор може наћи у истом чланку: «Још пре више од две хиљаде година у основи грче и римске војне пропаганде била је теза – права или лажна — о «варварству» противника са којима су се суочавали. И све западне државе су користиле тезу о варварству других народа као оправдање за колонизацију – «освајамо их за њихову добробит».
Користе ту тезу, додаћу, и до дана данашњег. Пример је «хуманитарна операција» у бившој Југославији цинично названа «Милосрдни анђео». А затим све како је описано у чланку – систематско претварање Срба у савремене варваре све у циљу стварања америчке колоније на југу Европе. И правобраниоци, који сакупљају податке о српским злочинима и који затварају очи пред злочинима других учесника балканске кланице краја прошлог века – на жалост наставак су исте приче. Чине ли то они због пара, или из идеолошких разлога — нема значаја. Користили су их, користе и користиће у империјалистичке сврхе.
Истина, последња реченица чланка даје зрачак наде: «Колико присталица западних војних интервенција је било у могућности да својим очима види њихове резултате»? – пита се аутор. Можда и у овом случају, — и поред свих напора правобранилаца, неће све испасти онако како то жели империја?