Tajnoviti Stradivarijevi zvuci

Vekovima se naučnici, istoričari i muzičari upinju da dokuče tajnu čuvenih kremonskih majstora. Tajnoviti zvuci gudala na violinama iz 18. stoleća i dalje nisu ponovljivi na instrumentima izrađenim u naše vreme.

Šta su to uradili dvojica najslavnijih, Antonio Stradivari i Nikola Amato, da ih niko još nije dostigao?

Jedni znalci su nagađali da je odgonetka zapretena u naročitom laku, drugi su je tražili u javorovom drvetu iz negdašnjih katedrala, a treći su ukazivali na gušće godove stabala iz tog vremena. Sadašnje zanatlije nisu kadre da ponove čaroliju, iako se oslanjaju na pređašnje postupke. Australijski naučnici su nedavno zaključili da greška nastaje u biranju.

Kristof Bukšnovic, sa Univerziteta u Beču, sa saradnicima, ispitivao je kako drvo koje kupuju najpoznatiji izrađivači upliviše na uobličavanje zvuka. I saznao je da nisu u stanju da unapred pogode odlike koje su se docnije u laboratoriji pokazale najpoželjnijim. Ispalo je da to nedostižan zahtev jer nisu koristili nijedno savremeno tehničko pomagalo, osim uobičajenog razgledanja i lupkanja prstima.

Ničeg neobičnog u ovome, isto su činile proslavljene preteče kuckajući i osluškujući. Uvažavali su čuveno pravilo: pokušaj i pogreška. Traženje sirovine za muzičke instrumente postalo je istančana veština, vekovima usavršavana kroz svakodnevno iskustvo.

Violina se ne sklapa samo od jedne vrste, za svaki deo se koristi različito drvo: ebonovina i ružino su za vrat, javor za kobilicu, a omorika za zvučnu dasku (rezonator). Poslednji je pojačavao odjek i u velikoj meri određivao visinu tonova.

Ledeno doba, gušći godovi

Austrijski istraživači su probrali 84 uzorka norveške smrče (Picea abies), jedne od najpogodnijih za odzvanjanje (odbijanje zvuka) i ponudili četrnaestorici ondašnjih majstora da ih razvrstavaju prema zvučnosti, izgledu i podesnosti za obradu. Daščice su bile dugačke 40 i široke 15 santimetara. Zanatlije su se, pogodili ste, opredelile za lupkanje, osluškivanje i pregledanje. Naučnici su kasnije upriličili laboratorijske provere.

Kakav je bio ishod upoređivanja?

Naučničko i izrađivačko procenjivanje su se razlikovali, naročito zvučnih svojstava daščica. U američkom časopisu za akustiku opisano je da su majstori, prevashodno, obratili pažnju na boju i drvenasta vlakna, i to nije bila sasvim površna procena kao što biste pomislili. Pojedine suštinske odlike, kao gustina drveta, uočljive su i posmatranjem.

Izbor najpodesnijeg komada drveta samo je deo jednačine, ključ za vrhunsku violinu je zanatska veština. Zvuk uveliko zavisi od načina sečenja i obrade, a pojedinci se hvališu da od svakog komada mogu da naprave odličan muzički instrument. Uprkos tome, i najvičniji su stalno u potrazi za što boljom građom.

Zašto niko do naših dana nije dostigao, a kamoli nadmašio, umeće Antonija Stradivarija?

Dvojica američkih naučnika, paleoklimatolog Lojd Berkl i dendrolog Henri Grisino-Mejer, pokušali su da razotkriju tajnu ispitujući jednu od najčuvenijih violina, izrađenu 1716. godine. Izvanredan zvuk pripisali su tadašnjoj omorici s nešto gušćim godovima. Otkuda tako nešto? Evropu je od sredine 15. do sredine 18. stoleća zahvatilo „malo ledeno doba“ s vrhuncem od 1645. do 1715. godine. Ovih sedam decenija nazvano je „Monderov minimum“ (prema proučavaocu Sunca Edvardu Volteru Monderu), razdoblje s najmanje pega, a poklopilo se sa „zlatnim dobom“ kremonskih violina.

Na smrčama, borovima i arišima, od zapadne Francuske do južne Nemačke, tih godina primećeni su najgušći godovi u proteklih pet vekova.

Umakanjem do jasnih tonova

Jozef Nađvari, sa Univerziteta Teksas, naučnik mađarskog porekla, u uglednom naučnom časopisu „Priroda“ pobija da je na kakvoću italijanskih violina uticao ijedan od činilica s početka teksta – lak, godovi ili drvo iz katedrala. Pomoću infracrvene spektroskopije i atomske magnetne rezonancije proučio je organsku materiju, pretvorenu u prah, zaostalu posle popravke pet instrumenata. Tri su pripadala dvojici pomenutih žitelja Kremone, jedan Francuzu i jedan Englezu. Ukupno: tri violine, viola i violončelo.

Sitna prašina je upoređena s javorovim stablom iz srednje Evrope koje se pre obrade kuvalo u vodi. Dve violine i violončelo iz italijanskog gradića imaju belege koji ukazuju da je drvo bilo hemijski obrađeno, violina iz Pariza i viola iz Londona ih nemaju. Ali, to je samo prvi trag, potrebne su nove provere da bi se tačno utvrdilo koji je postupak primenjen. Jozef Nađvari pretpostavlja da su korišćeni oksidantni minerali kojima su u Kremoni vek ranije počeli da zaštićuju drvenu građu. Nisu ih dodavali sami majstori, Stradivari i Gvarneri, već obrađivači debala i proizvođači nameštaja.

Verovatno je postojala radionica u kojoj su pripremane oblice za dalju obradu umakanjem u mineralni rastvor i kuvanjem da bi se uništili crvi i gljivice. Tih godina zabeležena je najezda na stabla, pa se neki apotekar ili drogerista dosetio da smućka nekakvu zaštitnu tečnost. Ostalo je zapisano da je u Milanu crvotočina uništila gomile nameštaja i instrumenata od nezaštićenog drveta.
Upravo je taj hemijski postupak, umakanje u minerale, kremonskim violinama (violama i violončelima) priuštio mekoću i bogatstvo zvukova. Drugim rečima, nizak prag šuma.
A podjednako je važan tvrdi lak za premazivanje koji olakšava izvlačenje i jasnih i visokih tonova.