Тајновити Страдиваријеви звуци

Вековима се научници, историчари и музичари упињу да докуче тајну чувених кремонских мајстора. Тајновити звуци гудала на виолинама из 18. столећа и даље нису поновљиви на инструментима израђеним у наше време.

Шта су то урадили двојица најславнијих, Антонио Страдивари и Никола Амато, да их нико још није достигао?

Једни зналци су нагађали да је одгонетка запретена у нарочитом лаку, други су је тражили у јаворовом дрвету из негдашњих катедрала, а трећи су указивали на гушће годове стабала из тог времена. Садашње занатлије нису кадре да понове чаролију, иако се ослањају на пређашње поступке. Аустралијски научници су недавно закључили да грешка настаје у бирању.

Кристоф Букшновиц, са Универзитета у Бечу, са сарадницима, испитивао је како дрво које купују најпознатији израђивачи упливише на уобличавање звука. И сазнао је да нису у стању да унапред погоде одлике које су се доцније у лабораторији показале најпожељнијим. Испало је да то недостижан захтев јер нису користили ниједно савремено техничко помагало, осим уобичајеног разгледања и лупкања прстима.

Ничег необичног у овоме, исто су чиниле прослављене претече куцкајући и ослушкујући. Уважавали су чувено правило: покушај и погрешка. Тражење сировине за музичке инструменте постало је истанчана вештина, вековима усавршавана кроз свакодневно искуство.

Виолина се не склапа само од једне врсте, за сваки део се користи различито дрво: ебоновина и ружино су за врат, јавор за кобилицу, а оморика за звучну даску (резонатор). Последњи је појачавао одјек и у великој мери одређивао висину тонова.

Ледено доба, гушћи годови

Аустријски истраживачи су пробрали 84 узорка норвешке смрче (Picea abies), једне од најпогоднијих за одзвањање (одбијање звука) и понудили четрнаесторици ондашњих мајстора да их разврставају према звучности, изгледу и подесности за обраду. Дашчице су биле дугачке 40 и широке 15 сантиметара. Занатлије су се, погодили сте, определиле за лупкање, ослушкивање и прегледање. Научници су касније уприличили лабораторијске провере.

Какав је био исход упоређивања?

Научничко и израђивачко процењивање су се разликовали, нарочито звучних својстава дашчица. У америчком часопису за акустику описано је да су мајстори, превасходно, обратили пажњу на боју и дрвенаста влакна, и то није била сасвим површна процена као што бисте помислили. Поједине суштинске одлике, као густина дрвета, уочљиве су и посматрањем.

Избор најподеснијег комада дрвета само је део једначине, кључ за врхунску виолину је занатска вештина. Звук увелико зависи од начина сечења и обраде, а појединци се хвалишу да од сваког комада могу да направе одличан музички инструмент. Упркос томе, и највичнији су стално у потрази за што бољом грађом.

Зашто нико до наших дана није достигао, а камоли надмашио, умеће Антонија Страдиварија?

Двојица америчких научника, палеоклиматолог Лојд Беркл и дендролог Хенри Грисино-Мејер, покушали су да разоткрију тајну испитујући једну од најчувенијих виолина, израђену 1716. године. Изванредан звук приписали су тадашњој оморици с нешто гушћим годовима. Откуда тако нешто? Европу је од средине 15. до средине 18. столећа захватило „мало ледено доба“ с врхунцем од 1645. до 1715. године. Ових седам деценија названо је „Мондеров минимум“ (према проучаваоцу Сунца Едварду Волтеру Мондеру), раздобље с најмање пега, а поклопило се са „златним добом“ кремонских виолина.

На смрчама, боровима и аришима, од западне Француске до јужне Немачке, тих година примећени су најгушћи годови у протеклих пет векова.

Умакањем до јасних тонова

Јозеф Нађвари, са Универзитета Тексас, научник мађарског порекла, у угледном научном часопису „Природа“ побија да је на каквоћу италијанских виолина утицао иједан од чинилица с почетка текста – лак, годови или дрво из катедрала. Помоћу инфрацрвене спектроскопије и атомске магнетне резонанције проучио је органску материју, претворену у прах, заосталу после поправке пет инструмената. Три су припадала двојици поменутих житеља Кремоне, један Французу и један Енглезу. Укупно: три виолине, виола и виолончело.

Ситна прашина је упоређена с јаворовим стаблом из средње Европе које се пре обраде кувало у води. Две виолине и виолончело из италијанског градића имају белеге који указују да је дрво било хемијски обрађено, виолина из Париза и виола из Лондона их немају. Али, то је само први траг, потребне су нове провере да би се тачно утврдило који је поступак примењен. Јозеф Нађвари претпоставља да су коришћени оксидантни минерали којима су у Кремони век раније почели да заштићују дрвену грађу. Нису их додавали сами мајстори, Страдивари и Гварнери, већ обрађивачи дебала и произвођачи намештаја.

Вероватно је постојала радионица у којој су припремане облице за даљу обраду умакањем у минерални раствор и кувањем да би се уништили црви и гљивице. Тих година забележена је најезда на стабла, па се неки апотекар или дрогериста досетио да смућка некакву заштитну течност. Остало је записано да је у Милану црвоточина уништила гомиле намештаја и инструмената од незаштићеног дрвета.
Управо је тај хемијски поступак, умакање у минерале, кремонским виолинама (виолама и виолончелима) приуштио мекоћу и богатство звукова. Другим речима, низак праг шума.
А подједнако је важан тврди лак за премазивање који олакшава извлачење и јасних и високих тонова.