KAKO SU HITLER, HRUŠČOV I JELJCIN POKLANJALI RUSKI KRIM UKRAJINI (Dio 2)

 Osobenost formiranja  autonomih repubila na početku 1918. g.

Osobenost formiranja autonomnih republika početkom 1918. g. kararakteriše to što su one iznikle u okvirima  pređašnjih administrativno-teritorijalnih jedinica. U tom smislu nije spadala u izuzetke ni Tavričeska Republikam u koju su ušli svi rejoni Tavričeske gubernije, rasprostrti kako na poluostrvu, tako i na kopnu.

 U širem kontekstu do današnjih dana  predistorija  predaje Krima (Krimske oblasti  RSFSR) Ukrajini  u februaru 1954. g.   još nije  dobila dužno, objkektivno  rasvetljavanje u ruskoj istoriografiji, ističu  istraživači Valerij Panov i Alksej Čičkin u prilogu na ovu temu publikovanom nedavn na portalu „Stitie. ru“iz kojeg su korišćeni neki podaci u ovom tekstu.

Rukovodstvo Krimskog obkoma KPSS većinom protiv  otuđenja Krima  od Rusije

Malo je poznato, na primer, da je rukvodstvo Krimskog obkoma KPSS  u većini bilo protiv protiv  otuđenja oblasti od Rusije  i zalagalo se da joj se vrati istrijski naziv „Tavričeska „.

Tako se prema oficijelno  nedovoljno  potvrđenim činjenicama, još u oktobru 1952 . g. prvi sekretar Krimskog obkoma partije  P. I. Titova, kao delegat  XIX  kongresa KPSS (poslednjeg održanog za Staljinova života)  obratio Staljinu  s pismenim predlogom o preimenovanju Krimske oblasti u Tavričesku. Po mišljenju predlagača, to bi u poptunosti bilo  saobrazno istoriji stvaranja oblasti. Titov  je  takođe apelovao na  rehabilitaciju zaboravljene Sovjetske Republike Tavride. On je smatrao da je krajnje vreme da  Krimska oblast RSFSR „ povrti svoje, rusko, rosijsko, ime“.

Predlog  Titova nije prethodno bio razmatran na Krimskom obkomu KPSS, pošto se protiv takve inicijative izjasnio  drugi sekretar obkoma D. S. Poljanski,  (o 1952-1953. predsednik Krimskog  oblasnog izvršnog odbora, a od 1953-1955-prvi skretar Krimskog obkoma). Zato je  Poljanski i podržao   prelazak Krima u sastav USSR.

U tom kontekstu je značajna i ocena  koju je 1960-ih. dao Georg Mjanjikov, drugi sekretar Penzenskog obkoma KPSS o D. S. Poljanskom:

„Sećam se kako je on počeo da se uzdiže. Hruščov, Titov  i on su se sreli na Krimu. Rodila se ideja o predaji Krima Ukrajini. Titov je ideju odmah odbacio, dok je Poljanski rekao kako je to „genijalna ideja „.

Drugog dana su sazvali plenum Krimksog obkoma, Titova su isključili, a Poljanski  je postao prvi sekrear obkoma (beleška u devniku   4. 2. 1973. Georgoja  Masnjikova, tadašnjeg drugpg sekretara obkoma KPSS u Pizi).

Staljin je odugovlačio sa odgovorom Titovu

... Staljin je odugovlačio sa odgovorom Titovu. Ali po sećanju nekih  kolega  Titova do kojih su došli  istraživači Valerij Pavlov i Aleksej Čičkin, a koje je preneo portal „Stoltie . ru „, u proleće 1953. i kasnije on se pozivao na kratki Staljinov odgovor koji mu je lično poslao u januaru 1953., po kjemu je navodno“ predog interesantan, a možda i pravilan. To pitanje će  razmotriti i rešiti“, napisao je, navodno, njegov korespodent, Josif Visaronovič, dva meseca pre  nego će umreti.

 Upravo je o tom   Staljinovom mišljenju Titov govorio  Hruščovu i Poljanskom sredinom novembra  1953. g. kad je odluka  o predaji Krima Ukrajini praktično već bila doneta.

Inicijative  Staljina o preimenovanju  krimsko-tatarskih naziva u ruske

Inicijatve Staljina  da se počevši od 1940. godine  krimsko-tatarski nazivi preimenuju u ruske  , pominju senj mnogo izvora.

Tako je kompleksan projekat preimenovanja  na Krimu datiran još od 25. septembra 1948. kad je  Krimski  obkom usvojio zaključak „O preimenovanju naseljenih mesta, ulica i  pojednih vidova rada i drugih tatarskih  naziva „.

Istina, tada nje bilo planirano da se preimenuje i sam Krim. Ali još od  1944-1946  već je bilo preimenovano 11 od 26 krimskih rejonskoh centara, pa je tako na primer Ak-Mečtejski  rejon  je postao Černomorski, Larindorfski- Prvomajski. Preimenovano je u to vreme više od 327 sela. Planirano je bilo da se u periodu od 1948-1953 preimenuju i neki gradovi.

Međutim, sa preimenovanjem gradova se nekako oteglo. Po nekim  izvrima, nije isključeno da  su u krajnjem slučaju  taj proces odlagli  Berija, Hruščov, Kaganovič, Poljanski. A posle Staljinove smrti  od plana  promene imena krimskih gardova se potpuno odustalo.

Uloga Kerča u  zasnovanosti ruskog prisustva na Krimu

Ruski istražiavči  posvećuju u poslednnje vreme od izbijanja ukrjinske krize  sve više pažnje  istorijskoj utemeljenosti opradanosti ruskog prisustva na Krimu pozivajući se na otkrića  da je ruski faktor na ovom poluostrvu bio zanačajan  još zadugo pre njegovog ulaska u sastav  Ruske imperije:
„... godine 1771. ruska vojska je zauzela Kerč i  njemu susednu  tvrđavu Jenikale  . Na osnovu mirovnog  ugovora   s  Turskom (1774. ) taj grad sa tvrđavom je prvi na teritoriji Krima  ušao u sastav Rusije. “

Treba istaći da je  baš ta uloga Kerča  i u celom Kerčenskom poluostrvu  i u ruskom osvaajnju Krima  bila osnova za predlog Titova  upućen Hruščovu i  Poljanskom koji je on ponovio u januaru 1954. g., a odnosio se  na uključenju tog, to jeste istočno-krimskog  regiona  sa statusom   Kerečenske oblasti u sastav RSFSR.

Titov  je tada  s razlogom smatrao da RSFSR  nesvrsishodno i neopravdano „ odlazi „ sa Krima, a zahvaljujući novoj oblasti  strateški  važana  Kerčenski (azovko – crnomorski) morski tesnac  ostaje u sastavu RSFSR. “

„Krečevsku“ ideju  Titova odbacili su hruščovci, pri čemu  je Kerčenski tesnac bio  sačuvan za Ukrajinu.

Delimična rehabilitacija Titova nakon 27 godina

Tek 27.  godina nakon predaje Krima Ukrajini  P. I. Titov je bio pomenut na spisku  rukvodilaca Krimskog obkoma  u hronici  koju su pod nazivom „Krimska oblast“ objavili  M. M.   Maksimenko i G. N. Gubenko. Kako navode istoričari Valerij  Panov i Alleksej Čičkin  na portalu „Stoletie. ru „, prema sećanju  Nikolaja Bizžilina, sina N. A. Vizžilina  (1903-1976), koji je od 1950. do 1957. g. bio zamenik predsednika Komiteta Sveruskog društva  za kulturne veze s inostranstvom (VOKS), Vizžilin –stariji je „hvalio Pavla Ivanoviča Titova, svog  suseda na Kutuzovskom prospketu -krepkog, odlučnog i   hrabrog čoveka, koji je u staljinskim vremenima bio izabran za  prvog sekretara obkoma Krima....

„P. I. Titov  se kategorički suprostsvljao Hruščovu  povodom njegove namere da Krim pokloni Ukrajini-to treba istaći zato što  danas  za  zalaganja suprotna Hruščovu i njegovom „poklonu „  praktično niko ne zna. Titov je imao stalne sukobe  s prvim sekretarom CK  povodom tog pitanja  zbog čega je  sa pozicije  neprikosnovenog   lidera Krimske oblasti bio  dergadiran u  jednog od zamenika ministra poljoprivrede RSFSR. To je  bilo vrtoglavo poniženje   koje je Pavla Ivanoviča  izbacilo  sa vrha  ešalona   vrhovne vlsti, “ navodi se u uspomenama  Vizžiliana –starijeg kako ih je zabeležio njegov sin.

Pristalica ideje da se Krim preimenuje u Tavriju  bio je i P. V. Bahmurov, sekretar  Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta  RSFSR  sredinom 1940-ih i početkom 1950. -ih godina.

To  su samo neke od činjenica  vezane s projektom uključivanja Krima u sastav  Ukrajine, kojemu su, kao što je već rečeno, prethodnio plan povećanog  ruskog  prisustva na Krimu  i njegovog ponovnog preimenovanja u Tavriju. Ali taj projekat o preimenovanju u Tavriju  bio je  napušten posle 5. marta 1953. g.

Tako su i Titov i njegov glani projekat za vreme vladvine   Hruščova  bili zboravljeni.

Treba istaći da  mnogo toga vezanog sa predajom Krima Ukrajini ni do danas nije rasvetljeno.

Krimska ASSR je postala autonomna tvorevina sa sačuvanim autonomnim karakterom

Principijelno  važino  bi bilo pre svega razjasniti   pitanje kakvog je karaktera bila autonomija Krima, smatraju istraživači Valerij Panov i Aleksej Čičkin.

Podsećmo da je Lenjinova vlada (Sovet narodnih komesara, sovnarkom) u početku  stvarala dva tipa autonomije, ali se s vremenom zadržala samo jedan, nacionalni.

Krimska ASSR  je postala unikalna autonomna tvorrevina koja je i danje sačuvala teritorijalni  karakter.

Prema saveznom popisu stanovništva  1939. g. na Krimu je bilo 49, 6 % Rusa, krimskih Tatara 19, 4“, a Ukrajinaca 13, 7 %, Jevreja 5, 8 %, Nemaca  4, 6 %.

Za vreme rata  broj stanvnika na polustrvu je znatno smanjen, njegov etnički sastav je prtetrpeo korenite promene, pa je 30. juna 1945. g. Krimska ASSR   preobrazovana u Krimsku  oblast.

Nacisti  za vreme okupacije pobili 25. 000 krimskih Jevreja

Za vreme okupacije hitlerovsi su uništili 25 hiljada  krimskh Jevreja. Pobili su  zapravo sve  koji  nisu mogli ili nisu hteli da se evakuišu.

Posle rata u sastavu stanovništva su preovlađivalu Rusi i Ukrajinci.

 Još u avgustu 1941 čekisti su sa Krima evakuisali  do 50 hiljada Nemaca čiji preci su   su se tu naselili još u vreme Jekatarine  II. Obrazloženje krivice  bilo je za sve isto:“pripadnost Hitlerovim okupatrima“. Treba naglasiti da je za takvu formulaciju bilo osnova.

Oduzimanje Krima od Ruisije i poklanjanje Ukrajini  trajalo samo 15 dana:početo 4. , završeno  19  februara 1954.

Pre nekoliko godina u Simferopolju  na rusko-ukrajinskom „okruglom stolu „ Valentina Godejko, ruski ekspert, politikolog, stariji naučni  saradnik Instituta zemalja Saveza Nezavisnih Država (SNG) je  u svom saopštenju  je govorila o otkriću   do kojih je došla tokom svojih istraživanja:
„U arhivama sam našla intersantni spis zaveden pod broj  721/1 o oduzimanju   Krimske oblasti iz sasatava RSFSR i njegove predaje  USSR. Početo 4. februar 1954. g., završeno 19. februra  1954. To jeste, samo  15 dana  je trebalo da se  Krim „isporuči“ i tome  stvori u budućnopsti takav ozbiljan problem ne samo za njegove stanovnike i da se postavi mina u perspektive  rusko-ukrajinskih odnosa. “

 Hitler –preteča Hruščovu i Jeljcinu

Valentina Gojednko je tom prilikom navela i citat iz knjige „Nirnberški proces „ koji glasi :
„Hitleru  je  prvom palo na pamet da  otrgne Krim od Rusije  i pripoji ga Ukrajini. Firer je smataro  da je to genijalno rzrađen način  da se dve najveće slovenske zemnje do te mere zavade da postanu smrtni neprijatelji.

Ukrajini Krim u suštini nije potreban, ali iz inata  ga ona Moskaljama neće dati. A Rusiji će  i Krim  biti  neobično potreban  i ona se  nikad   neće pomiriti  sa njegovim prisajedinjenjem Ukrajini. “

Legitimna predaja  teritorija samo  sporazumom

Gojdenko je završila svoje istupanje    sledećim rečima:
„Poslednji  međunarodno-prvni  akt u odnosu na Krim s tačke gledišta  legitimnosti i pravne utemeljenosti-bio je Manifest Jekatarine Velike od 8. aprila  1783. g. To je bio dogovor. To jeste, s tačke gledišta međunarodnog prava, svaka teritorija se predaje sporazumom. Samo se to može smatrati  legetimnom predajom“.

Za razliku od većine autonomija u kojima je bilo satarosedelačko stanovništvo, Krimska AR nije bila tatarska

Za razliku od većine automja  u kjima je preovldavlo   etniko  starosedelačko  stanovništvo, Krimska Autonomna Republika  nije bila tatarska.

 Više od 2/3  stanovništva Krima su  bili Rusi i samo jedna trećinu su činili narodi koji su se ovde naselili pre Rusa i predstavljali  starosedelačko stanovništvo.

Zajedno s tim sovjetsko rukvodstvo u dogovoru sa kemalovskom Turskom na rukovodeće položaje  je  tradicionalno  postavljalo  kadrove tatarskog porekla. Tako se stvarao privid da je Krimska autonomija, kao i sve druge, bila nacionalna.

Kao što je poznato, u skladu sa ukazom  Državnog komiteta odbrane od 2. maja 1944. Tatari su sa Krima bili proterani.

Krimska oblast je preobrazovana ponovo u Krimsku ASSR  u sastavu Ukrajine 1991.

Krimska oblast je 1991. g. preobrazoavana u Krisku ASSR u sasatavu Ukrajine.

Masovnim povratkom Tatara u istorjsku postojbinu 1987. etnička karta Krima  se ponovo menja

 Masovnim povratkom krimskih Tatatar u istorisjku postojbinu 1987. etnička karta  Krima  ponovo je počela da se menja.

Između dva popisa  stanovništva  1980. i 2001. g. deo ruskog stanovništa na poluostrvu se smanjio sa 65, 6% na 58, 3 %, Ukrajinaca s 26, 7 5 na 24, %3, . Pri tome je udeo krimskih Tatara povećan sa 1, 9% (1980. ) na 12 % (2001. )

Samoproglašeni „medžalis“ (parlamenat) tatarskog naroda  je praktično alternativna  vlast organa upravljanja na značajnoj teritoriji autonomije.

Dužnost svakog muslimana je borba za stvaranje  svetskog Kalifata

Među krimskim Tatarima  su rasprostanjene ideje o tome, da je  Osmalinski kalifat, koji je ukinuo Mustafa Kemal Ataturk, bio naslednik države koju je osnovao prorok Muhamed.

Shodno tj ideji, dužnost svakog muslimana  je da se bori za stvaranje Svetskog Kalifata, koji će nastaviti prethodnu tradiciju.

Najčudnije  u celoj  toj priči  je podrška koju  tatarski separatisti sa Krima pružaju neobanderovskoj partiji „Sloboda „ i sličnim  ukrajinskim strukturama  nacionalističkog usmerenja.

Oni zajedno sa islamistima pozivaju da se Krimsko poluostrvo počisti od „netatarskog elementa „, imajući pri to u vidu  Moskalije.

A šta će biti sa Ukrajincima koji od vajkada  žive  na Krimu ?

Islamisti su u licu „čistokrvnih patriota Ukrajine“ našli snagu koja ih podržava u njihovoj netrpeljivosti prema netatarskom, a to znači i ukrajinskom stanovništvu Krima.

Koliko god to čudno zvučalo, praktično  ukrajinski nacionalisti  pružaju podršku onima koji ratuju za   razdor Ukrajine.

 Bogdan Bezapaljko, zamenik direktora Centra  ukrajinistike i belorusistike MGU  ovim povodom kaže:

“... treba shvtiti da je postojanje islamista izazvano spoljnim faktorima. Glavni značaj  Krima je  što  je on baza vojno-pomorskih snaga  na Crnom moru. I to u osnovi  flote Rusije.

Zapadnim državama je svejedno šta će biti sa stanovništvom Krima, kako će se na njemu razvijati situacija. One podržavju bilo kakavu akciju koja bi mogla dovesti do stešnjavanja Rusa.

I tako je sudbima Krima bila rešena  i nedrima partijsko-birokratske  mašine.

A upravo u ovim danima pre 60 godina  Krim su „preselili „ iz RSFSR u USSR.

Kako je tada isticano u zvaničnim  dokumnetima, “poštujući teritorijalnu  težnju Krimske  oblasti k Ukrajinskoj SSR“, a takođe i kao „ svedočanstvo  bzgraničnog poverenja  velikog ruskog naroda u ukrajinski Narod“.

Pogledajte predhodni tekst (dio 1)