Svaki istorijski događaj se pre svega pamti po posledicama koje je izazvao. Tako je i aktuelna kriza u Ukrajini – to je već sada jasno – važnija po onome do čega će dovesti, po posledicama, a sama Ukrajina, sve je jasnije, više uopšte nije važna. Zapad, koji je dugogodišnji generator i finansijer destabilizacije te zemlje, već se pomirio sa gubitkom Krima, i sada javno strahuje i tajno pregovara za jugoistočni deo Ukrajine, ali u osnovi sama Ukrajina više nije glavna tema. Šta se desilo desilo, nije sve bilo prema planu, i sada se otvara nova kombinatorika. Od Ukrajine, iznutra potpuno rasturene zemlje, u dužem periodu nema ništa, i veliki svetskiigrači gledaju kako da preko krize u toj zemlji na široj međunarodnoj sceni ugrabe svoj deo kolača. Taj proces će biti deo posledica ukrajinske krize, koje će, po svemu sudeći, imati odlučujući značaj na razvoj međunarodnih odnosa u doglednoj budućnosti.
Posle prvobitne zapadne histerije zbog „neplaniranog“ i „neočekivanog“ razvoja krize i u osnovi neuspeha u Ukrajini, svakim danom postaje sve jasnije da veliki – Amerika, Rusija, Evropska unija, Kina i čak Japan – nastoje da iskoriste Ukrajinu za neke druge ciljeve. Mnogi od tih planova, međutim, ma koliko bili inspirisani dugoročnim ciljevima, pravljeni su nabrzinu, na korišćenju dnevnih zbivanja i neuspelih projekata i, utisak je, samo Rusija ima jasan i razrađen plan.
Iz tog ugla bi trebalo gledati na zapadnu paniku, posebno u američkom političkom ešalonu, koja dovodi i do krajnje bizarnih situacija da čak i predsednik Amerike javno iznosi neistine. I to ne jednom, nego skoro svakodnevno. Halabukom oko Ukrajine i protiv Rusije Vašington u osnovi ne krije samo svoj poraz i svoju nemoć nego i ključnu ambiciju – da krizu u Ukrajini iskoristi za obnavljanje i učvršćivanje kontrole nad Evropom, tačnije Evropskom unijom. Deo te ambicije ili cilja je i destabilizovanje, pa čak i prekid zbližavanja Rusije i Evrope. Kako reče britanski ministar inostranih poslova Vilijem Hejg, koji je ustvari evropski glasnogovornik Vašingtona, „Rusija treba da bude lišena sadašnjeg uticaja u Evropi“.
AMERICI JE OSTALA SAMO EVROPA
To su dva ključna cilja Amerike u ovoj fazi upotrebe ukrajinske krize i kroz tu prizmu bi trebalo tražiti razumevanje za sve ono što sada radi Vašington. Vašington, naravno, neće odustati od Ukrajine, ali u ovoj fazi je prihvaćen poraz i kriza se nastoji iskoristiti za mnogo važnije ciljeve. O tome najbolje svedoči promena kursa pomoći Ukrajini. Umesto direktne pomoći, sve je prebačeno na Međunarodni monetarni fond.
Amerika je već dugo godina suočena sa gubitkom dosadašnje moći u svetu i polako gubi kontrolu nad velikim delovima savremenog sveta, a to znači gubi i prihode, novac. U najvećoj meri je izgubila uticaj u svom nekadašnjem zabranu Južnoj Americi, u Aziji se američka zona sve više krnji, Afrika je odavno izgubljena i jedini prostor koji je Americi preostao je Evropska unija. Utisak je da Amerika neće ispustiti Evropsku uniju po bilo koju cenu, bez obzira šta o Uniji mislili funkcioneri američke administracije, a misle, kako se i svetska javnost mogla uveriti, sve najgore. Ukrajinska kriza je najsvežiji primer. Bez EU Amerika ostaje sama.
Iako je zvanično EU najbliži i ustvari jedini saveznik Amerike poslednjih nekoliko godina, u novim svetskim okolnostima, američka kontrola nad Evropom polako slabi, EU se nekako izmiče. Americi se najviše izmiče kontrola novca, bogatstva EU, a to je ono što Amerikance najviše pogađa. Tu je izgleda najveći problem Nemačka, a donekle i Francuska i Italija, u kojoj je oživljeno staro nemačko uverenje da Evropa bez veze sa Rusijom nije kontinent nego samo poluostrvo Azije.
U Americi se sada procenjuje da je kriza u Ukrajini zgodan povod da se osnaži kontrola nad EU, tačnije da se vaspostavi i zato je u narednom vremenu sasvim realno očekivati da se tržište krize prenese na samu Evropu i njene odnose sa Amerikom, ali i sa Rusijom. U tom svetlu je zanimljivo da se Amerika sada povodom krize isključivo obraća Rusiji i da je samo Rusija njene partner u tom poslu. Bez Rusije, procenjuje se, Amerika ne može da kontroliše Evropu.
Vodeće zemlje EU su, jasno je, potpuno svesne američkih ambicija ali, utisak je, još uvek nemaju snage da iskorače iz sistema uspostavljenog posle Drugog svetskog rata. To je suviše veliki korak za njih, barem u ovom vremenu, mada još nastoje da se nekako održe. Prošlonedeljni američko-evropski samit u Briselu, održan pod autoritetom američkog predsednika Baraka Obame, bio je potpuni neuspeh. Ništa nije dogovoreno, čak nije bilo ni pomaka u istorijskom projektu slobodne trgovine između EU i Amerike. Deo tog projekta je trebalo da bude potpisan u decembru prošle godine, ali je odložen na neodređeno vreme i tokom samita u Briselu nije bilo napretka.
OBAMIN DEBAKL U EVROPI
Naprotiv, EU je u isto vreme krenula u traženje izlaza prema Kini. Uz to, pod američkim pritiskom je EU sa Ukrajinom potpisala samo jedan manji deo Ugovora o stabilizaciji i prijemu iako nije jasno šta bi to moglo da znači. Ambijent potpisivanja je, međutim, bio neobičan. Potpisivanje je obavljeno iza zatvorenih vrata a, kada se vršilac dužnosti premijera Ukrajine Arsenij Jacenjuk obratio prisutnima, nije mu dat ni mikrofon, pa je u svom hvalospevu o EU morao da viče kako bi ga neko i čuo.
