Kosovski zid i srbska velikodušnost pobedili u Andrićgradu

Kadar sa „anđelima“, kako se zovu konture koja deca ostavljaju kada padaju u sneg sa raširenim rukama, verovatno bi mogao da se prenese na kraj filma. Zato što se čini da u takvom životu „anđeli“ su jedino što će za nekoliko godina ostati od mlade generacije mešovitog sela u opštini Lipljan.

Dva srbska režisera pobedila su na festivalu dokumentarnog filma 12 duhovnih veza, održanom u Andrićgradu.

U nominaciji „narod“ Nikola Polić sa filmom Stena nije imao premca. On je posvećen životu jedinstvenog mešovitog sela u kosovskoj opštini Lipljan. Srbski i albanski učenici ulaze u školu na različita vrata, ali uče pod istim krovom. Ali krvo je slab u svakom smislu te reči. Kao prvo, zgrada zahteva kapitalni remont. Kao drugo, ova deca se pozdravljaju, ali retko razgovaraju i ne igraju se zajedno, zato što se svašta dešava. Jedna od učiteljica sanja: kada bi se odjednom sve vratilo harmoničnom suživotu. Druga kaže – teško da će to ikad više biti. Kadar sa „anđelima“, kao se zovu konture koja deca ostavljaju kada padaju u sneg sa raširenim rukama, verovatno bi mogao da se prenese na kraj filma. Zato što se čini da u takvom životu „anđeli“ su jedino što će za nekoliko godina ostati od mlade generacije mešovitog sela u opštini Lipljan.

Ipak, Nikola, da li po vama postoji potencijal pomirenja? Na primeru posebno uzetog sela?

- Mislim da mali ljudi i nemaju toliki problem, ali okolnosti kvare njihov odnos. Oni žive plašeći se da neki njihov postupak ne bude pogrešno protumačen. A sa druge strane, ono što mene brine je to što stasavaju mlade generacije za koje mislim da im je detinjstvo bilo uskraćeno. Kada vam devojčica kaže da bi želela da bude novinar, a vi je pitate koga ona bi intervjuisala, njen odgovor je bio Hašima Tačija. To govori upravo o tome kakve se njima informacije serviraju i uopšte u kakvoj sredini oni žive- da ne mogu da razmišljaju o dečjim igrama, nego da su osuđeni da slušaju o tim političkim dešavanjima.

Nije li bilo problema prilikom snimanja? Jer ako se daleko zađe u radikalizam, može neadekvatno da se primi čak zajedničko stvaralaštvo srbskih i albanskih filmskih stvaralaca.

- Ne, njima svima je bilo jako zanimljivo da jedan, ako tako mogu da kažem, srbski režiser u saradnji sa albanskim producentima želi da snimi film o njima. I jednoj i drugoj strani su postavljena ista pitanja, a različiti odgovori u suštini govore o njihovoj podeljenosti i odrastanju u različitim svetovima.

Ipak, kakav je osećaj, da li ste boravili u južnoj srbskoj pokrajini Kosovu?

- Uopšte ne razmišljam o tome. Kosovo doživljavam kao ničiji prostor na kojem sam ispitivao motiv detinjstva, motiv slobode i sreće mladih. Mene zanima narod, taj mali čovek sa svojim svakodnevnim problemima i željama da nešto promeni.

Zove se Dobrila i ona čini dobro. Pobednik nominacije „Velikodušnost“ je film Tamare Jakovljević Dobrila – o ženi koja je već 10 godina za volanom. Ona se zaklela preminulom mužu, vozaču taksija, da će besplatno voziti sve ugrožene. U njenoj Zastavi je ikona Svete Petke, koju hrišćani poštuju kao isceliteljku od teških duševnih i telesnih patnji. U datom slučaju ona pomaže Dobrili da spase ljude od nevolje ravnodušnosti.

Pomalo je tužno kada velikodušnost postaje tema za dokumentarni film. Očigledno da to nije tako česta pojava...

- Nažalost, nije. Zbog toga mi je posebno drago što je ta priča imala odjeka i kod ljudi koji nisu iz ovog govornog područja. Taj materijal je nastao u okviru dokumentarnog serijala koji uređujem koji se zove “Moj heroj”

Mi ne znamo kakav je čovek bila vaša junakinja pre muževljeve smrti. Ipak, praksa pokazuje da se ljudi najčešće menjaju kada u njihovom životu nastupa – u pojedinoj formi – granično stanje. Zašto? Šta im smeta da se promene pre toga?

- Možda upravo taj neki konformizam i taj način života koji je okrenut pre svega materijalnom upravo odvlače ljudi od sebe samih i od razmišljanja o drugima. I nažalost često je upravo neka bolest ili tragedija motiv da se zapitaju kako žive i da li svojim životom treba da budu neki uzori da postignu nešto više za sebe i za svoje bljižnje. Pomisao na smrt ili neka vrsta straha može, u nekom pozitivnom kontekstu,da bude jedna vrsta nekog alarma koji treba da nas opominje da vidimo na koji način da živimo.

Timur Blohin,