Игроказ: Рогатичко папкарење

 Улоге (сви ликови су аутентични):

1. Весна: припроста жена из народа, осебујног карактера, отресита, становница Закома, села у околини Рогатице;
2. Милорад: Милорад Јагодић, посланик у НСРС, предсједник ОО СНСД Рогатица, директор Ш.Г. „Сјемећ“ са 42 године радног стажа, и ко зна шта све не још;
3. Радница: случајно затечена радница Ш.Г. „Сјемећ“;
4. Радник: случајно затечен радник Ш.Г. „Сјемећ“;
5. Есдеесовка: искрено затечен активиста ОО СДС Рогатица
6. Есдеесовац: до краја затечен али сналажљив активиста ОО СДС Рогатица.

Вријеме дешавања: послије општих избора 2014. године.

Весна: Љутито улази у просторије администрације Ш.Г. „Сјемећ“. Разгледа унаоколо. Угледа једну женску собу. Приђе јој.

Весна: Је ли, цура, ђе вој шједи Милорад?

Радница: Који Милорад?

Весна: Шта ко'и! Јагодић, јако'и ће други бит'!

Радница:(видно уплашена):Ааааа, мислите директор, овај… ништа ја не знам. Ја сам на одређено примљена пред изборе, молим вас немојте мене ништа питати, ништа ја не знам… и немојте ником говорити да сам вам рекла да је његова канцеларија на спрату.

Радница шмугну у неку од канцеларија, а Весна одважно настави уз степенице. Среће једног радника.

Весна: Еее, ти вој радиш годинама, знам те 'тицо, ђје 'нај Милорад шједи, 'оћу одма' код њег'! Да му ја нешта рекнем!

Радник: Знам, али не можете тако код директора, морате се прво јавити секретарици па да вас она...

Весна (прекида га): Как'а секретарица как'и бакрачи, није се ни он мени најављив'о кад ми је кући долазио да ишће да га гласам! Ђе он, да га нешта приупитам ја?

Милорад излази из WЦ-а и случајно чу разговор. Приђе им.

Милорад: А шта би ти то да ме питаш?

Весна: Шта – шта, не прави се луд! Дај ти мени мо'их 100 марки што с' ми обећ'о кад си тражијо глас. И не'ш ме преварит', није Весна будала, нејдем одавле док ми не даш мо'е паре.

Милорад (стишава је): Полако, полако, дођи код мене у канцеларију, шта се дереш по ходницима, све се можемо договорити, све ћемо завршити!

Улазе у канцеларију. Сједају. Милорад наручује кафу и киселу. Док Весна пије он телефонира.

Милорад (телефоном): Ало, мали, ти си? Е, овако, послаћу ти сад једну жену, доље у странку. Ти је одведи… знаш у коју радњу, код оног нашег… знаш кога? Добро кад знаш. Нека јој запакује онај један пакет намирница…

Весна (љутито скаче са столице, замало да пролије кафу по себи). Нећу 'рану, паре 'оћу, 100 марки си ми обећ'о да те гласам! Треба ми да купим лијекове!

Милорад (стишава је, руком јој показује да сједне, и наставља разговор)…нека јој запакује свега, у вриједности 100 марака, као што смо и осталим гласачина. Одмах да си то завршио сад ће она доље! И одвези је у Закомо! Јеси ме разумио!

Весна не испија кафу до краја, устаје. Пита Милорада гдје да оде. Он јој објашњава.

Милорад: То ти је у згради бившег Комитета. Попнеш се уз степенице, прва врата, сва црвена, на њима пише СНСД, не можеш никако погријешити. Уђи тамо и јави се момку, он ће ти даље све помоћи.

Весна (одлази напола задовољна. Мрмља у себи у браду): Хмм, ја, кад је гласати вичу даћемо 100 марки, кад их гласаш онда дају пиринач и зејтин… ајд' боље ишта него ништа, од зла дужника доста и коза без јарета, море и мед ако не могу медене парице...

Весна одлази до зграде бившег Комитета у којој су канцеларије свих политичких субјеката. Пење се уз степенице. Умјесто на прва, како јој је речено, улази на друга врата. Односно на врата право са степеница.

Весна: 'бар дан!
Есдеесовка: Добар дан, изволите!
Есдеесовац: Добар дан!
Весна (сједа. Отпухује.): Хуууј! Ја дошла.

Есдеесовка: Нека сте дошли, добро нам дошли. Реците, како вам можемо бити на услузи?

Весна: Посл'о ме Милорад да ми дате пакет за гласање. Рек'о је да вам се јавим и да ће те ме и кући одвућ', да не носим на себи.

Есдеесовка (зачуђено): Какав пакет? Који Милорад? Не знам, госпођо, о чему ви причате!?

Весна: Милорад Јагодић, не прав'те се луди! Да вас он није звао док сам ја ишла и рек'о вам да ме за*ебете? Шипак, није Весна будала, дајте ми пакет и вуците ме кући, ил' ће бити белаја, до Бога ће се чути шта с мене радите!

Есдеесовац (схвата о чему се ради, намигује Есдеесовки): Госпођо, нестало је пакета, сад ћемо ми вама написати папир да однесете Милораду, а он ће Вама дати паре.

Есдеесовац и Есдеесовка сједају и пишу: Поштовани директоре, ми немамо пара. Вас молимо да госпођи Весни исплатите износ од 100 КМ који сте јој обећали у замјену за глас што Вам је дала на изброрима, јер ми не купујемо гласове.

Весна (негодује, иако је задовољна развојем ситуације): Ја брезобразлука свак'ог, тц, тц, тц, шта радите с овог народа, срам да вас буде.

Есдеесовац и Есдесовка дају папир. Весна одлази натраг код Милорада. Пролази поред секретарице као поред турског гробља. Ова покушава да је заустави, али не успијева. Весна упада код Милорада. Овај прекида телефонски разговор.

Милорад: Шта је сад?

Весна: Шта шта'е, шта ме виш' шалтате ко луду Мару, ко да сам ја б'јесна да 'одам уз Рога'цу низ Рога'цу! На! Вој ти све пише.

Милорад чита. Мијења боје. Плави, црвени, жути, зелени… вади 100 марака из џепа и даје их Весни.

Весна: Фала, жив бијо, и угодину ћу јопе тебе гласат'! Али одма' да ми даш паре, да се не шпрдате 'вако виш' са мном.

Весна одлази задовољна. Милорад телефонира.

Милорад: Мали, је ли ова жена долазила код тебе? Како није, сунце ти јебем крваво, што је ниси чекао на степеницама? Знаш ли ти да ћемо осванути и ти и ја на интернету ако онај луди Јанковић сазна за ово? Ракитница нас неће моћи опрати!

Завјеса се спушта. Маске падају. Папци добро иду ових дана и година. Купују се и продају.