Слободан Владушић: Дјецу васпитава породица, робове медији и корпорације

А где су текстови, ту су, је ли, и коментари читалаца, који се своде на то који закон да препишемо.

Јадно.

Ствар са забраном физичког кажњавања деце почиње половином прошлог века када је Дејвид Рисман написао књигу “Усамљена гомила”. Укратко речено, Риман је показао како се у тадашњем америчком друштву јавља нови тип карактера човека кога нису васпитали родитељи, већ његови вршњаци, тачније медији и они који управљају медијима – мултнационалне компаније.

Досадашњи закон прави фино разликовање између физичке казне и физичког малтретирања, чиме оставља могућност родитељима да сами васпитају своју децу, али им одриче могућност да ихзлостављају. Предложени закон који забрањује физичко кажњавање деце, укида то разликовање како би убрзао процес промене типа карактера који је описао Рисман. Када се родитељима одузме могућност да детету понуде штап и ли шаргарепу, они више не могу да за децу буду било какав ауторитет или могући медиј преко којих ће деци бити пренесено нешто од породичних прича и традиције: они постају нека врста додељених слуга, који децу хране, облаче и финансирају њихове жеље. Ако је то улога родитеља, зашто би неко уопште имао децу.

Штап који је одузет родитељима сада је у рукама мултинационалних компанија. Они дете неће физички кажњавати (можда ће га само мало зрачити осиромашеним уранијумом, што је прилично ефикасна метода ненасилног кажњавања), али ће га изложити претњи трајног психолошког насиља: над главом детета непрекидно стоји опасност да ће бити искључено из заједнице вршњака, те проглашен лузером, уколико не слуша оно што (наводно) сви слушају, не гледа оно што (наводно) сви гледају или нема оно што (наводно) сви имају (нови телефон, нове патике) дакле, уколико не пристане да жели оно што му компаније понуде.

Стивен Apple Џобс је то лепо срочио: “Купцима није посао да знају шта желе” (хвала М.Ј.-у). Додајмо уз то фино развијање мржње према хејтерима који се усуде да тврде да нешто што је у тренду није није баш толико вредно и видећете на који начин мултинационалне компаније васпитавају вашу децу. Тако се она од грађана који су одрасли у породици и који могу да произведу своју породицу, преображавају у потрошаче који се плаше да пожеле или помисле било шта друго од онога што им је понуђено/наређено.

Укратко: Грађански закон ће мултинационалним компанијама дати могућност да овдашњу децу претворе у робове тренда, да би сутра, под ингеренцијом Закона о раду, лакше постали радни робови. Они који то не могу да схвате, већ јесу робови. Зато је ваљда толико и упиру да се под маском бриге за туђу децу (јер шта их спречава да своју не кажњавају) додворе свом господару и тако можда зараде за нови АјФон. За срећу роба – сасвим довољно.