Зашто је Шекспир писао трагедије?

Јесу ли Британци предодређени  да буду мрачни  и несрећни?

Такво  својтво  једне  целе нације дијагностицирао је   Ендру Освалд,  професор  са британског  Јорк  универзитета Таурин (University York)   тврдећи да  су становници магловитог,  али гордог Албиона  прогрмирани једним  геном  „задуженим“ да  регулише хормоне серотонина у  великом мозгу.

По професоровим речима,  мало активна варијанта гена   овог гена ствара   недовољне количине серотонина  и то за последице  има склоност према деперсији.

Британци никако не могу бити срећни попут Данаца и Холанђана

У земље чији становници имају проблема са  деловањем „пасивног гена“,  Освалд је убројао и САД.

Његов закључак је прост и једнозначан:

„Британци никако не могу бити  срећни у правом смислу те  речи. Данци су друга прича.  Они су  се показали као нација која највише воли  живот,  јер их је природа обдарила  активним вријантама  гена,  па  се зато  увек нађе довољно  серотонина. 

У срећне народе Освалд је убројао и Холанђане  код којих су гени чак и претерано активни.

Па шта да раде „сироти“ Британци? Да мењају гене? Е,  то неће моћи.

Светлана Боринска из Билошкпг института Руске акдемије наука (РАН)  је изричта у својој оцени Освалдових  закључака:

„То истраживање је пре свега некоректно. Аутор је користио податке  из анкете пројекта  ’Светско истраживање вредности’ које  спороводи амерички научник Роналд Ингларт већ пуних 30 година  у разним земљама  међу којима и у Русији. Он је знатно раније од професора Освалда  тврдио да на задовољство животом становништва не утичу само  друштевно-екомомски услови  неке земље,  него и  гени  серотонина“ .

Нијансе у „Светском истраживању вредности“

Али  учесници  „Светског истраживања вредности“ ишли су још даље тако да су почели изучавати и нијансе  на  које економисти никад и  не помишљају.  Реч је о томе да је главни узрочник генетских разлика  међу становницима разних региона свест настао у историјском процеу миграције  човека из Африке и као последица сеоба и мешања народа.

А  до подударности удела незадовољства  животом Британаца  са честицм „пасивног“ гена  дошло је сасвим случајно. 

Та подударност  је повезана с исторјским формирањем становништва,  а  не са било којом особином човека.

Ендру Освалд није први проучавао удео гена серотонина у „народном карактеру“

Уосталом,  Ендру Освалд,  није ни издалека први истраживач који се заинтересовао за удео гена серотонина  у „народном карактеру“.

Подсећамо да је још 2010. г.  америчка психолошкиња  Џони Чју  изучавала склоност људи разних земаља   к индидивудулазиму и колективизму. Тако је испало да   су у различитим земљама ка колекитвизму више склони носиоци „пасивне“ варијанте  гена сератонина.

И истраживања психолошкиње Чју наишла су на оштру критику  многих научника у свету који су  тврдили да  се до   те подударности  дошло некоректно спроведеним  истраживачким  поступком. 

Да би показала  случајнпст у подударности  резултата Освалдових истражиавња,   већ поменута  Светлана  Боренски из РАН  која  је такође учествовала у пројекту Инглхорта,  узела  је  око 50 варијанти  различитих гена и доказала да међу њима има  најмање 5  који су чак бољи од „пасивног“  гена сиротонина и више одговрају  знаку „среће“.

Узрок подударности међу генима и  обележјима једне нације проистиче из историјског форимирања народа

Није мали број научника који су сагласни  да  се тако нешто могло и очекивати  пошто узрок подударности међу генима и карактерстичним обежјима једног народа,  не проистиче  из  било којег  својства неког   конкретног гена,  него је резултат  историјског формирања нације. 

Уколико су  случајно изабрани гени у доброј корелацији,  онда се исто дешава и са геном серотонина,  истичу научници који опвргавају  научну засновансот Освалдове хипотзезе. 

У прилог   такве тврдње опоненти  Ендра Освалда,  професора  са британског Јорк унивезитета,  наводе   да се  „пасивне“ варијанте  гена серотонина  могу срести и у другим земљама, а не само у Холадији. 

Једно је сасвим сигурно,  истичу научници: да недодстатак „пасивног „ гена задовољства у магловитом,  али гордом   Албиону,  ни у ком случају не може бити узрок што је генијални  Виљем Шекспир, највећи драмски песник свих времена и  народа,  писао трагедије.  

Ако је ипак  у питању неки ген,  онда то једино може бити индивидуални  ген   генијалности аутора „Хамлета“,  „Отела,  „Магбета“...

 

Бранко Ракочевић