Сведочанство о србским војницима у северној Африци

Неуморни потпуковник Лука Николић приредио изложбу „Србија памти Бизерту” која плени велику пажњу публике у градовима у којима је до сада представљена.

„Србија памти Бизерту” већ више од четири месецаплени велику пажњу у Београду, Нишу, Осечини и Ваљеву, а сигурно ће у Лозници, Бајиној Башти и у другим местима заинтересованим да виде поставку чији је аутор Лука Николић, потпуковник у пензији.

Не чекајући да надлежни формулишу 2014. „возни ред” обележавања 100-годишњице Великог рата, осведочен у традиционално неразумевање њихових представника док је писао монографију „Србијо, мајко и маћехо”, коју је објавио 2010, потпуковник Николић је прионуо на посао и сачинио сликовни сажетак своје монографије.

На 45 паноа представио је 87 фотографија, илуструјући истину о делу државе Србије која се нашла у егзилу на просторима француске северне Африке између 1916. и 1919. године. Мада је с Бизертом у средишту то била најдубља могућа, не само санитетска него и војна позадина Србије у Великом рату, ову истину је, на жалост, готово сасвим прекрио песак заборава.

Све је почело 9. јануара 1916. када је после „Албанске голготе”, на сигурно тло у Бизерту, француска крстарица „Виктор Иго” довезла први србски војни транспорт. План је предвиђао да се рањени и изнемогли србски војници лече и опорављају негде у дубинама Сахаре, али је адмирал Емил Гепрат игнорисао заповест своје Врховне команде: „То је немогуће, морају се барем за прво време сместити под кров”. Због ове одлуке србски војници су га назвали „србском мајком”.

За три и по ратне године бродски конвоји су у северну Африку довезли чак 61.260 Срба, од којих је њих 41.135 пристигло ради лечења, а остали углавном због почетног опоравка и војне обуке.

Могло би се рећи да је Бизерта у то ратно време била и наш град јер је у њој свакодневно боравило око 5.000 Срба. Одатле је на Солунски фронт упућена читава једна армија – 52.314 прездравелих, опорављених и обучених војника који су учествовали у славном пробоју.

У тој великој колонији у егзилу било је 2.048 инвалида, а на 24 гробља широм северне Африке остало је да вечно почива 3.226 србских војника. Међу њима и Ђунисије Николић, због кога је Лука Николић својевремено одлучио да испуни морални дуг – да пронађе гроб свог деде и других србских ратника. Упустио се у неизвесно вишегодишње трагање које је далеко надрасло првобитну идеју. Не само да је унук пронашао дедин гроб у павиљону Србског војног гробља у Мензел Бургиби у Тунису, него је открио заборављена 24 гробља и установио где се налазе парцеле на којима су вечна почивалишта готово сваког србског војника на северу Африке.



Као резултат тих истраживања Николић је објавио поменуту монографију „Србијо, мајко и маћехо”, по чијим мотивима ће 2012. бити снимљен и документарни филм „Бизерта – повратак у легенду”, али све то није сматрао довољним. Приредио је и ову изложбу која је први пут представљена у октобру 2014. у Дому Војске у Београду.

На основу прворазредних извора представио је живот српске војне колоније у Бизерти и другим местима северне Африке, приказао објекте у којима су лечени, рехабилитовани и обучавани србски војници.

У широком захвату Николић је оживео и успомене на њихов свакодневни живот, о коме довољно сведочи чињеница да је у Бизерти изашло 872 броја листа „Напред” штампаног ћирилицом, да су србски војници својим рукама подигли најлепше ратно позориште у Лазуазу за три хиљаде гледалаца у коме је изведено 217 представа, да је на афричком северу први пут „проговорило ћирилицом” и Брајево писмо за слепе.

Изложба је крајем прошле године представљена у Србском лекарском друштву, 9. јануара ове године отворена је на ВМА, о чему смо писали, онда у Нишу, потом у Осечини, ових дана завршава гостовање у Ваљеву, али се њено путовање на окончава.

У реализацији изложбе аутор је имао подршку Секције за историју медицине Србског лекарског друштва, Удружења ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца, а свесрдно је помогло и неколико добротвора. Лука Николић наглашава да су му у припреми помогли др Љиљана Никшић из Министарства спољних послова и Снежана Неговановић из Завода за заштиту споменика културе Београда, а у реализацији досадашњих поставки професор др Брана Димитријевић, председник Секције за историју Србског лекарског друштва.

------------------------------------------------------

Савезнички план

Намера ми је да јавност Србије, посебно младе у мањим срединама, упознам и на овај начин са темом која је у историографији запостављена и којој се не придаје значаја какав заслужује. Зато ова изложба расветљава нека важна питања: откуд Срби у Африци, како су тамо доспели, шта су радили, где су се лечили и обучавали, где су гробови преминулих. Коначно, изложбом се разјашњава најбитније – огромна улога Бизерте и северне Африке у попуни истрошених редова српске војске и у пробоју Солунског фронта. Наши ратници, наиме, нису пристизали у Бизерту као избеглице, како то неки желе да представе, већ су тамо упућивани по плану савезника и Врховне команде пре свега ради лечења и обуке, истиче Лука Николић.

Слободан Кљакић