Логично је што силе Осовине са Савезницима не прослављају Дан победе

Земље  из „Сила осовине“  и њихови савезници  не желе да прослављају Дан Победе у Другом светском рату.  То је сасвим логично.

Мeркелова ће  доћи „ил' не доћи“  у Москву 9. маја. Највероатније неће доћи,  макар је чекали до поноћи.  И премијер Шведске је такође отказао.   То је  сасвим логично и  зна се  зашто.  Због чега би Немачка   славила победу над самом собом? Можда зато да би се дистанцирала од нацизма?   То се данас  не намеће као потреба, ветерани СС дивизија маршиарју издигнуте главе и ведрог чела по трговима Латвије и Украјине  праћени  охрабрујућим осмесима симпатије и подршке Европејаца и Американаца. И Шведска је у Другом светском рату била веома блиска Трећм Рајху,  па се ни њој не слави Победа.

Оно што је непознато,  коментарише руска јавност,  је због чега  је уопште Влада Руске Федерације (РФ) и звала на празник Победе те  нацистичке и фашистичке потомке  и присталице. Због чега ће им на   свечарима  Американци,  Немци, Италијанни и  разни Швеђани,  пита се  коментатор портала „Слободна штампа“  (Свободная пресса,  СП). Портал такође подсећа да је и Француска ратовала на страни „Осовине“  пошто су је Немци освојили и окупирали.

Такозвани „Покрет отпора“  се сатојао   од малог броја студената.  После рата је требало Фрацуској призанти  да је у њoј био организован „покрет отпора“  о којему је ствoрен мит,  истиче Ана Шафрај,  колумнисткиња СП.

Бугари су војевали на страни „Осовине“, Пољаци,  Латванци,  Украјинци,  Хрвати,  који су чинили зверства у  нацистичким концлогорима   и више им пристоји и да прослављају Хитлеров режим то  и то радије чине. Или јубилје „пивског пуча“.

Нека им се и Обама  прикључи,  као представник земље која је скоро и изазвала тај рат.  Није ваљда случајно  Фора  изгардио фабрику „Фолксваген“  у којој су  се производили тенкови „Tигар“.

Разуме се да  ће се Русија  радовати свима који буду  дошли. Али због чега их позивати?  „Признајте,  Христа ради, да смо ми пбедили у том рату“.

Статус  победника  се не стиче нечијим  признањем,  него заправо оствареном победом. И тај статус је неопходно  стално потврђивати.  Као на Криму,  на пример. 

Говрећи отворено, демонстративно  отказивање доласка у Москву на Дан Победе,   и јесте  признање Русији   статуса победниака. И то реално,  а не формално. 

Сви се они боје да ће Русија поново почети  да побеђује. И сасвим су у праву  због те своје отворене бојазни.

„Није нам потребна њихова захвалност.  Потребан нам је њихов страх“,  истиче  Ана Шафран у својој колумни у СП. 

Што се пак захвалности тиче,  Русија је дужна да ода благодарност свим ветеранима.
„Понављам свима,  а не само онима коjи су  из региона званично позвани у Москву. За  све,  како се објашњава,  „није било места“.  „Да ли је баш тако“, пита се Ана Шафран и додаје :

„За фашистичке потомке би  се нашло  места (да су дошли ),  а за ветеране који би у Москву дошли о свом трошку („самоходом“) - не могу се наћи. Тако нешто се се умом  просто не може схватити.  Кад славимо,  онда треба да се окупљамо.  Чији је уставри ово празник“,  с дозом оштре критичности  завршава  своју колумну  у СП Ана Шафран,  не заборављајући да поентира:

„Дајте да се определимо.  То је наш празник. И пре свега  то је празник оних који су војевали.  И пбедили. За сваког од њих  се мора наћи место у Москви. А за оне које смо победили,  место скоро и није  потребно обезедити.“


Превод и обрада: Бранко Ракочевић