Томислав Ловрековић: Дража је ОК, али рехабилитујмо и ЈСО!

И тако је, наводно, Вучићев режим први од деведесете па наовамо скупио храбрости, разбио челичне зидове комунистичких лажи утканих у нашу историју и показао спремност да се бори за изгубљено и дубоко посрнуло национално достојанство – нагласак је, дабоме, на речи “наводно”, као што је све осим издаје и продаје србских интереса наводно у Вучићевом раду и раду његових сарадника, изнутра и споља.

Да је заиста мислио на национално достојанство, главни циркуски акробата Балкана, рехабилитовао би Дражу тихо, али би једну другу неправду исправио много гласније и одлучније – само, ко ће мислити о националним интересима када буџет уређује ММФ, када се Косова и дефинитивно одриче, када унутрашњу политику дефинише Блер, спољну Меркелова, српске њиве су преодређене за Монсанто, друмови (и по која жена успут) за НАТО војнике, а стратешки системи за крупне међународне капиталисте?

Другим речима, у атмосфери потпуне и дефакто окупације, не може Квислинг причати о достојанству и не могу поданици клицати слободи. Вучић, дакле не само да нема храбрости (мање битно), него нема ни жеље, а ни дозволу (најбитније) да након безмало тринаест година покрене једно питање – коме смета ЈСО и да ли нам је данас, када су терористичке претње на југу све оштрије и извесније, та јединица потребнија него икада? Све и да је жута пропаганда тачна и да је врх Јединице био уплетен у криминал (нећемо улазити у ту полемику овај пут – дакле занемаримо ово традиционално “за” и “против” Легије, Звездана и екипе), шта је са стотинама њених припадника који су часно, одано и поштено служили Србији и њеним интересима годинама? Зар је политички реваншизам довољан да се одрекнемо најбољих које имамо?

И, коначно, са чим ћемо против/пред великоалбанске снове и претензије – или је управо то план Вучића и оних за који раде, да не идемо против, већ за исте? Рехабилитација и реактивација свих оних поштених и часних припадника ЈСО и поновно покретање те јединице, без било какве сумње и дилеме, данас би значило буђење не само више пута споменутог достојанства, већ и доказ да је Србија спремна. Значило би употребу и заштиту две речи које су у Вучићевом кабинету депешама (а депеше воде и уређују ову земљу) забрањене – интегритет и суверенитет. Беретке су синоним за њих. Политика где “имамо пријатеље свугде” синоним је за клечање пред Рамом, бриселски споразум, а сутра ко зна, за Медвеђу, Бујановац, Рашку где је србска застава забрањена баш као што је то данас на КиМ или у Црној Гори.

Није поента забранити Беретке, као симбол и као реалну снагу – поента је дозволити оне процесе у којима би они били сметња. Што пре отворимо очи, то ће бити боље. Оне очи које су Дражом добрано замазили.