Шипак

Показивали су "шипак" Ђоковићу док је сервирао, баксузирали му, звиждали, многи су свим срцем желели његов пораз. На крају су добили шипак. Велик, црвен, сочан. Таман да им запуши уста, врати боју у лице, и избије ону вештачку уштогљеност из кичме.

Да им бар за тренутак зашећери горки цинизам којим су незаслужено заливали најбољег тенисера планете данима пре Вимблдона и током Вимблдона. Да им лупи шамар и истера ту непотребну и ничим изазвану мржњу из главе.

Свим силама су се Енглези трудили да га избаце из ритма, да га изнервирају, да покажу како је он лош, како му је породица оваква или онаква. Називали су га Франкенштајном, занесеним будистом, чудаком, говорили су да је непоштен, да вара током мечева... Писали су све и свашта...

Ове клизеће стартове с леђа доживео је наш ас у "колевци фудбала", која је одњихала и специфичну врсту ароганције. У спорту или политици, свеједно.

Острвљанима, рецимо, смета ако некој тенисерки вири бретела која није бела, а пред очима света остали су разгаћени у непоштовању нашег спортског витеза. У истом дану када аутомобилском асу Луису Хамилтону забране да уђе на трибине, јер није имао кравату, "господска" публика урла усред размене удараца на Ђоковића. По тениском бонтону, нема шта.

Како им Ноле враћа? Победама, поштењем, квалитетом, истином. Шампионском легуром од које је и саздан. Достојанством им усред њиховог Краљевства, скида са глава умишљене круне. Њихов примитивизам дочекује на форхенд човечности. Са осмехом.

Нека ти лондонски цмиздравци са Централног терена Вимблдона, утегнути у уштиркане кошуље, поцрвене од муке. Ма, нека и пукну. Ђоковић остаје број један. Лупио им је "вето" од којег су им поиспадале оне чувене јагоде.

Небојша Мандрапа,