Вул­гар­на ело­квен­ци­ја

Наш са­вре­ме­ни го­вор­ни је­зик одав­но је кон­та­ми­ни­ран вул­гар­но­сти­ма и гра­ма­тич­ким и ак­це­нат­ским не­пра­вил­но­сти­ма, док је ње­го­ва пи­са­на фор­ма до­жи­ве­ла су­но­врат у по­след­њих 25 го­ди­на, пре све­га за­хва­љу­ју­ћи штам­па­ним ме­ди­ји­ма у ко­ји­ма ни­ка­ко да пре­ста­не бор­ба с па­де­жи­ма. Про­ђи­мо кроз тек­сто­ве жу­те штам­пе, али и оне ко­ја твр­ди да то ни­је, по­гле­дај­мо за­бав­не, углав­ном ни­же­ра­зред­не те­ле­ви­зиј­ске еми­си­је и ви­де­ће­мо ко­ли­ко је вај­ни срп­ски је­зик кон­та­ми­ни­ран. На не­ким бло­го­ви­ма и дру­штве­ним мре­жа­ма је­зик је сли­чан је­зи­ку ис­пи­са­ном по зи­до­ви­ма јав­них то­а­ле­та и углав­ном сим­бо­ли­зу­је фун­да­мен­тал­не ак­тив­но­сти људ­ске фи­зич­ке ег­зи­стен­ци­је, а то су, сло­жи­ће­мо се, секс и екс­кре­ци­ја. У те­о­ри­ји, не­пра­вил­ни и пр­ља­ви је­зик фор­ме су вул­гар­но­сти, ко­је има пре­ви­ше у ср­жи дру­штва.

Кад у соп­стве­ној око­ли­ни има­мо вул­гар­ност и кад нас она про­жме, он­да цео жи­вот из­гле­да као лош филм. На­рав­но, пр­љав је­зик је не­по­же­љан у ско­ро свим дру­штви­ма, иако је че­сто за­ме­на фи­зич­ким бру­тал­но­сти­ма.

Псов­ке као глав­ни са­др­жај пр­ља­вог је­зи­ка ни­су са­мо знак не­чи­је нео­бра­зо­ва­но­сти и ни­ског дру­штве­ног ран­га. Сви­ма је очи­глед­но да се да­нас псу­је и та­мо где је то ра­ни­је би­ло не­за­ми­сли­во и не мо­же се  пре­не­брег­ну­ти да је псо­ва­ње по­ста­ло део сва­ки­да­шњег је­зи­ка. Да ли ће­те псов­ку сма­тра­ти про­ста­клу­ком или ће­те је раз­у­ме­ти као по­шта­па­ли­цу си­ро­ма­шног реч­ни­ка псо­ва­ча и као из­раз при­пад­ни­штва од­ре­ђе­ном дру­штве­ном кру­гу, за­ви­си од кон­тек­ста.

Зар ни­је шар­мант­но кад да­ма опсу­је у ви­со­ком дру­штву? Из­ве­сно је да псов­ка, као ре­то­рич­ки де­таљ, да­ми слу­жи у про­мо­тив­не свр­хе за ства­ра­ње и учвр­шћи­ва­ње дру­штве­них ве­за са при­сут­ни­ма. Мо­ра се при­зна­ти да ра­до при­хва­та­мо па­рок­си­зме пр­ља­вог је­зи­ка на фил­му и по­зо­ри­шту као по­тре­бу за ства­ра­њем ат­мос­фе­ре.

Псов­ке се уче у нај­ра­ни­јем де­тињ­ству, од кра­ја пр­ве го­ди­не жи­во­та, а свој вр­ху­нац до­сти­жу у адо­ле­сцен­ци­ји, да би на­да­ље би­ле у упо­тре­би све до ста­ро­сти, тра­ју­ћи и оп­ста­ју­ћи и у уз­на­пре­до­ва­лој де­мен­ци­ји.

Још пре 150 го­ди­на ре­че­но је да онај ко­ји  је пр­ви ис­псо­вао свог су­пар­ни­ка уме­сто да га пре­би­је и без ре­чи му раз­би­је гла­ву, мо­ра би­ти сма­тран за­чет­ни­ком ци­ви­ли­за­ци­је (па­ра­фра­зи­ран је ен­гле­ски не­у­ро­лог из 19. ве­ка, Џон  Хју­лингс Џек­сон).

Озби­љан вер­бал­ни су­коб има раз­ли­чи­те фор­ме, по­чев од ин­те­лек­ту­ал­ног сар­ка­зма и не­у­ме­сног ху­мо­ра, па до нај­гру­бљих на­па­да на лич­ност, ње­го­ву по­ро­ди­цу, ре­ли­гиј­ска осе­ћа­ња, на­чи­н жи­во­та, па све до сек­су­ал­не ори­јен­та­ци­је и сек­су­ал­них спо­соб­но­сти. Ни­во напада је не­кад суп­ти­лан и ин­ди­рек­тан, укљу­чу­ју­ћи алу­зи­је и фи­гу­ра­тив­ни   го­вор, али и вр­ло екс­пли­ци­тан, увре­дљив и не­у­људ­но виц­каст на ра­чун про­тив­ни­ка. Али, уко­ли­ко је пре­ко пу­та псо­ва­ча не­ко ко псов­ку до­жи­вља­ва као те­жак емо­ци­о­нал­ни уда­рац и чи­је су коч­ни­це сла­бе или их уоп­ште не­ма, не­ће се ли­би­ти још го­рег уз­врат­ног је­зич­ког и фи­зич­ког на­па­да. Са ево­лу­ци­о­ног ста­но­ви­шта, пр­љав је­зик нам ипак да­је пред­ност, јер не­спо­ра­зу­ме мо­же­мо ре­ши­ти са дис­тан­це. Уоста­лом, то нам је ем­пи­риј­ски по­зна­то.  

У но­ви­је вре­ме овим про­бле­мом по­за­ба­ви­ли су се и не­у­ро­би­о­ло­зи ко­ји су, ко­ри­сте­ћи се функ­ци­јал­ном маг­нет­ском ре­зо­нан­цом (ФМР), ус­пе­ли да иден­ти­фи­ку­ју емо­ци­о­нал­не цен­тре у мо­згу, ко­ји по при­је­му или при ис­по­ру­ци вул­гар­ног вер­бал­ног са­др­жа­ја све­тлу­ца­ју из ње­го­ве де­сне по­ло­ви­не.

Не­у­роп­си­хо­ло­зи ис­ти­чу да се пр­ља­ви је­зик по сво­јој мо­жда­ној ло­ка­ли­за­ци­ји на­ла­зи по­да­ле­ко од де­ла мо­жда­не ко­ре на­ме­ње­не обич­ном, сва­ко­днев­ном је­зи­ку. О то­ме нај­ја­че до­ка­зе има­ју они ко­ји су се ба­ви­ли или се ба­ве жр­тва­ма мо­жда­ног уда­ра и оште­ће­ња ле­ве мо­жда­не хе­мис­фе­ре. У ле­вој по­ло­ви­ни мо­зга, по­ред мно­гих дру­гих, на­ла­зе се и по­ља са цен­тром за вер­бал­ну екс­пре­си­ју и, до­брим де­лом, за ап­стракт­ни вид је­зи­ка.

Оно што се још ис­тра­жу­је је­сте окол­ност да не­ке жр­тве мо­жда­ног уда­ра ко­је не из­го­ва­ра­ју ни­јед­ну реч че­сто псу­ју с ла­ко­ћом и вр­ло ма­што­ви­то! За са­да се прет­по­ста­вља да по­сто­је раз­дво­је­на скла­ди­шта ре­чи обич­ног и пр­ља­вог је­зи­ка. У су­шти­ни, јед­но­став­не и крат­ке је­зич­ке фор­ме по­пут: „хва­ла“, „да“, „не“, „пар­дон“, „хо­ћу“, „не­ћу“, за­тим, крат­ке пе­сми­це, псов­ке и оп­сце­не син­таг­ме ста­ну­ју у де­сној по­ло­ви­ни мо­зга, док је је­зик ко­ји зах­те­ва гра­ма­тич­ка пра­ви­ла сме­штен на су­прот­ној стра­ни.

За раз­ли­ку од чи­стог је­зи­ка, ко­ји се об­ра­ђу­је у мо­жда­ној ко­ри, и то у ње­го­вом сло­ју ко­ји је, ево­лу­ци­о­но гле­да­но, нај­мла­ђи део мо­зга, псо­ва­ње и је­зик оп­сце­но­сти умре­же­ни су са емо­ци­ја­ма у лим­бич­ком си­сте­му, нај­ста­ри­јем де­лу мо­зга, ко­ји се, по ана­том­ском из­гле­ду и струк­ту­ри, ме­ђу при­ма­ти­ма и љу­ди­ма ско­ро не раз­ли­ку­је.

Не­у­ни­шти­вост и за­то и ду­го­веч­ност пр­ља­вог је­зи­ка за­сни­ва­ју се на ра­зно­вр­сно­сти и на ис­ти­ца­њу зна­ча­ја до­га­ђа­ја, на по­ја­ча­ва­њу по­зи­тив­них и не­га­тив­них емо­ци­ја и на од­у­ста­ја­њу од фи­зич­ке агре­сив­но­сти. Али без ме­ке вул­гар­но­сти по­пут „о је...(бо­те)“ и без „упиш’о се од сре­ће“, не­за­ми­слив је је­зик обра­зо­ва­них и нео­бра­зо­ва­них, бо­га­тих и си­ро­ма­шних, али и оних ко­ји о вул­гар­но­сти пи­шу.¶

*Про­фе­сор Ме­ди­цин­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду

Др Мом­чи­ло Б. Ђор­ђе­вић