Турска бира парламент, неизвесност никад већа

Док екстремистичко насиље и политичка неизвесност бацају сенку над Турском, бирачи данас излазе на парламентарне изборе по други пут у протеклих пет месеци, у нади да ће им овог пута они донети стабилност.

Међутим, у тој дубоко поларизованој земљи исход избора ће вероватно донети само још већу конфузију.

На јунским парламентарним изборима владајућа Партија правде и развоја (АКП) изгубила је већину, те је председник Реџеп Тајип Ердоган сазвао нове изборе пошто премијер Ахмет Давутоглу није оформио коалицију ни са једном од три опозиционе странке које су биле заступљене у парламенту.

Турци ће данас гласати за нови сазив парламента, који броји 550 посланика, у веома осетљивом тренутку за Турску, кључног западног савезника који се суочава са растућом нестабилношћу у суседној Сирији и суседном Ираку, као и са избегличком кризом која се прелива на Европу, наводи АП.

Ту су и сумње везане за посрнулу турску економију, погоршане политичким застојем и насиљем који се негативно одражавају на кључни туристички сектор, а једно од главних питања је постала и безбедност након поновног разбуктавања насиља милитантних Курда и напада Исламске државе.

И док аналитичари очекују да ће у недељу резултат бити сличан исходу избора одржаних 7. јуна, када ниједна странка није превагнула освајањем већине гласова, кључно питање гласи да ли ће Ердоган после нових избора дозволити својој партији да оформи коалицију.

Анкете показују да АКП ужива нешто већу подршку него пред изборе у јуну, али је то и даље недовољно да би могла сама да оформи владу, са тим да једино истраживачки институт Адил Гур наводи да Ердоганова странка има наклоност чак 47,2 одсто бирача, што би јој донело већину.

Аналитичари сумњају да ће Ердоган дати Давутоглуу одрешене руке да преговара о стабилном договору са другом највећом партијом — Републиканском народном партијом (ЦХП), али и са главном курдском Народном демократском партијом (ХДП) или Партијом националистичког покрета (МХП).

То би га, заправо, приморало да се одрекне чврсте контроле над влашћу у Турској, а мале су шансе да то неће морати да уради.