Српске малине нема ко да обере

У Србији, има заиста поприличан број, чак 870.559 незапослених. Подаци кажу да  је међу њима безмало четвртина људи у најбољим годинама, од 31. до 40. Утолико више је, ваљда сваког, ових дана морала напросто да пренерази информација да су се, рецимо, поједини овдашњи произвођачи малина ове сезоне прилично намучили да за своје плантаже обезбеде - радну снагу. Да ли смо ми то постали лења нација, питање је које се после тога стварно наметнуло?  Истраживање Политикиних новинара које објављујемо у овом броју је, наравно, потврдило само то да ни на ово једноставно питање није било могуће пронаћи

једноставне одговоре. Грађани који редовно, усред ( сваког) дана (и радног времена) имају прилику да уживо посматрају призоре оних грозних саобраћајних гужви на улицама српских градова, Београда поготово, или омладину како до зоре вилени у каквом локалном кафићу, у прилици су, наиме, да на постављено питање само потврдно одговоре, закључујући да смо ми, ето, заиста, постали некакав народ лезилебовића. Сви они који су, опет, било када имали прилику да пропрате резултате каквог новијег конкурса за макар привремени посао, на који би се обавезно јавио енорман број потенцијалних прегалаца, вољних да и за више но скромну плату аргатује и по десет сати на дан, могао је, пак, да закључи сасвим супротно: нисмо се, дакле, баш тотално олењили.

 А то што послодавци за одређене послове и радне задатке не могу баш увек да нађу адеквати кадар, проблем је који има разноразне корене. Радна снага је, рецимо, понекад слабо обучена за нове прохтеве нових газда. Некад је, ако се ради о губитницима (радних места) у транзицији, реч и о тома да је она (радна снага) у неким већ поодмаклим годинама, дакле, по дефиницији без довољног радног елана. Део проблема крије се, дабоме, и у самим послодавцима: Неки од њих не само да шкртаре, већ понекад, но особито тада када се примакне време за исплату запослених, знају и да испаре са лица земље!

Цело тржиште рада се, при том, увелико променило и искомпликовало. Колико до јуче  је, наиме, овдашњим радницима било лакше да отпусте директора, него што је могло да се деси обрнуто. Баш као што су и Румуни били спремни да и за мале паре овде тешко рмбаче све до скоро, тачније, све док се нису обрели у ЕУ, а ми остали на Балкану, док сада Румуни рмбаче по Енлеској и Шпанији, јер тамо могу да зараде неупоредиво више но код нас, а ми, ако нисте приметили, рмбачимо у Румунији, јер ту можемо да зарадимо више него у Србији.

Но, радили смо ми другде и пре - у Немачкој, Шведској, Француској... Ту смо, уосталом, својевремено и стекли завидну репутацију више но солидних, вредних прегалаца на које човек може да се ослони. И тада и сада је то били пре свега економско питање. У потрази за послом и зарадом, уосталом, и Босанци ових дана беру малине у Србији, а Срби граде куће, или служе туристе у Црној Гори. Поређења плата у, рецимо, Немачкој и ових код нас, при том,  лако могу да открију праве разлоге због којих је нашим вариоцима одскора некако милије да варе у Баравској него у Шумадији, али и да помогну доношењу исправнијег, општег  закључак о разлозима овдашње повремене упражњености појединих радних места, која нову капиталистичку класу у Србији у најновијој њеној историји, приморава да се толико напреже у потрази за прегаоцима, кадрим да јој обезбеде профит, по њеној мери.