Турски харем није био расадник разврата

Шта су у ствари били хареми, има ли смисла оправдавати и величати њихово постојање када историја није честито ни забележила шта се у њима заправо збивало. Само се наслућивало и преносило од уста до уста.

Супруга председника Турске Емина Ердоган изазвала је негативну реакцију у турском друштву после изјаве да је харем „предивна школа живота“ за жене. Медији од тада госпођу Ердоган називају „првом дамом харема“.

„Када гледамо уметничка (књижевна) дела, у највећем броју случајева срећемо жене опседнуте жељом за влашћу и задовољствима. Истовремено, хареми су били школе за жене, дом у којем су се оне припремале за живот, добијале образовање и занимале добротворним радом. Свим тим су управљале мајке султана“, изјавила је прва дама Турске на конференцији „Мајке султана које су оставиле траг у нашој историји“.

Изјава прве даме ове формално још увек секуларне државе, значајни део друштва је прихватио као покушај оправдавања институције љубавница које су представљале саставни део феудалног система Османске империје.

Турска историчарка Ајша Хјур у интервјуу за Спутњик, коментарише изјаву прве даме Турске и критике изречене на њену адресу.

Хјур наглашава да научници заправо и немају довољно релевантних извора који би могли да посведоче како је функционисао институт харема у Османској империји.

Ипак, према речима историчарке, постоји сасвим довољно сведочанстава који могу да говоре у прилог томе да харем није био „образовни центар“ за девојке које су се тамо нашле, али ни расадник разврата.

Ајша Хјур напомиње да је институција харема нераскидиво повезана са робовласничким системом.

„Представници власти често дају громогласне изјаве које заправо не одговарају историјским чињеницама. Зато ми историчари потом морамо да оповргавамо и објашњавамо, јер често такве изјаве на крају постану део онога у шта верује велики број људи“, каже Ајша Хјур.

У конкретном случају, говори турска историчарка, како би се давале позитивне или негативне оцене институцији харема у целини, неопходно је набавити информације из директних извора.

„Овде долазимо до проблема, с обзиром да је харем био забрањена, табу тема у животима становника Османске империје. Данас не располажемо довољним бројем релевантних информација о животу у харему од 15. до 17. века“, објашњава она.

С обзиром да су жене које су живеле у харему углавном биле нешколоване и неписмене, ниједна од њих није оставила своје успомене или доживљаје у писменој форми. Савремене студије се углавном ослањају на записе који су оставили путописци, који су тада посећивали Османску империју.

То су углавном били мушкарци, стога има много сумњи у поузданост датих информација. Управо због тога остаје велики маневарски простор како би се ова институција називала и „школом за девојке“ али и леглом разврата.

„По мом мишљењу, истина се налази негде на средини. Харем није био ни школа, али ни расадник блуда. Можемо бити сигурни да се у харему није спроводила системска образовна делатност. Историјски извори не говоре у прилог таквој тези“, објашњава Хјур.

По свој прилици, образовање робиња из харема било је најпре у вези са понашањем  пред султаном, као и васпитавањем деце и свирањем музичких инструмената. Наравно да је овај ниво образовања био суштински виши него код кметова у провинцијама Отоманске империје. Свакако не би требало романтизовати представе о харему.

„Не сме се заборавити да је харем функционисао захваљујући постојању робиња, које су биле примораване на све активности. Иза затворених врата султановог харема одигравале су многе људске драме“, закључује Ајша Хјур.

Зато је, бар са историјске тачке гледишта, неправедно идеализовати место које је директно било повезано са робовласничким односима.