Лавров подржао србског студента инвалида

Бошко Јовановић (35) из Крушевца први је редовни студент постдипломац са стопроцентним инвалидитетом на чувеном Московском државном институту за међународне односе (МГИМО). На овом универзитету дипломирао је и актуелни шеф руске дипломатије Сергеј Лавров, као и многи други руски министри и државни функционери. Јовановић истиче да је Универзитет МГИМО руски пандан америчком Јејлу, ако се има у виду проходност у државне институције.

– Како сам чуо, био је један студент инвалид и пре мене, али је после две недеље одустао, јер није добио посебну подршку управе факултета, макар у мери у којој сам ја добио. На МГИМО сам стекао самосталност какву у Србији нисам имао. Захваљујући томе осећам се као човек, и то ми је битније него сама диплома – истиче Јовановић за „Политику“.

Бошко је 2005. године завршио београдски Факултет политичких наука, смер међународни односи, а затим је објављивао текстове у листу „Геополитика“, на порталу „Нова србска политичка мисао” и у Фонду Слободан Јовановић. Преко интернета се упознао са девојком из Русије која је завршила МГИМО и тако је настала идеја да упише постдипломске студије у Русији. Пријемни испит полагао je онлајн, у јуну 2014, пред трочланом комисијом, користећи скајп. Најпре је желео да студира МГИМО на енглеском језику, што се омогућава страним студентима који то желе, али се на крају ипак одлучио за руски, који течно говори.

Бошко Јовановић имао је прилике да се и упозна са Сергејом Лавровом. До сусрета је дошло посредством Бошковог професора Јурија Кобаладзеа, који се са руским министром иностраних послова познаје из студентских дана.

– Професор Кобаладзе омогућио ми је да се сусретнем са министром Лавровом после његовог редовног годишњег говора 1. септембра, поводом почетка академске године. Лавров је каснио, па је од обећаних 15 то на крају испало само два минута са њим. То време искористили смо за заједничку фотографију и размену неколико реченица. Сергеј Викторович је придржавао колица, а професор Кобаладзе је сликао мојим фотоапаратом – објашњава србски постдипломац.

Како каже, приликом фотографисања са Лавровом, кога описује као изузетно пријатну и опуштену особу, настао је мали неспоразум.

– Професор није вичан модерној технологији, па се Лавров мало нашалио с њим, али је на крају снимак успео. После тога ми је министар Лавров пружио руку, пожелевши много успеха на студијама. Искористио сам тренутак да уваженом министру дам спољнополитички савет, у само једној реченици, али садржај ипак не бих откривао. То је наша дипломатска тајна – нашалио се Јовановић.

Иако је добро прихваћен и од професора МГИМО, Бошко указује да проблема има у свакодневном студентском животу за човека попут њега, који од рођења болује од церебралне парализе.

– Пишем магистарски рад, али МГИМО ми није обезбедио асистента, односно помоћника који би бележио текст, с обзиром на то да имам успорену моторику, а не сналазим се најбоље са руском тастатуром. Управа факултета није успела да ми обезбеди помоћ, јер сам ја први редовни студент са инвалидитетом, па још и постдипломац, који је успео да дође до краја студија и ради магистарску тезу. Изашли су ми у сусрет у многим другим стварима, али и даље постоји низ проблема који треба да се реше. Не због мене, већ због будућих студената инвалида који ће да студирају на МГИМО – упоран је Бошко.

Зато је пре неколико месеци упутио писмо ректору МГИМО, са молбом да се у згради овог универзитета направи тоалет за инвалиде, који у потпуности одговара стандардима.

– Било је и раније тоалета за инвалиде на овом факултету, али они нису сасвим одговарали стандардима, па је управа изашла у сусрет и све урадила. Прерађена је и моја соба у студентском дому, уграђен је посебан туш, лавабо, тоалет и све што ми је потребно. Проблем је што сам најпре морао да паднем у купатилу и скоро сломим стопало, па су после тога брзо реаговали и соба је сада потпуно реновирана и прилагођена потребама инвалида.

Бошко истиче да му је стало да МГИМО буде прилагођен у потпуности особама са инвалидитетом, да би и они могли да буду редовни студенти овог универзитета. Проблеме са помоћником за израду магистарског рада Бошко је морао да реши уз помоћ пријатеља из Србије. Ипак, руски професори су га, додаје, боље прихватили него они из Београда, па сада добија боље оцене и наилази на више разумевања.

– Америка је имала инвалида у колицима за председника, Френклина Делана Рузвелта, још 1933. године. Можда је то разлог што су код њих ови стандарди високо развијени, што би по мом мишљењу требало да буде прихваћено и у Србији и Русији. Рецимо, на ФПН-у у Београду лифт је уграђен тек 2005. године, када сам већ завршио студије на том факултету. Није ту само реч о људским правима и уважавању инвалида, већ да ниједна држава није толико богата да би могла да се одрекне око десет одсто својих грађана, колики је светски просек људи са инвалидитетом у једном друштву – напомиње Јовановић.

Следећи корак који Бошко планира јесте докторат у САД. Највише би волео да то буду универзитети Јејл или Колумбија. Већ је смислио и докторску тезу: „Односи Русије и Америке у 21. веку, базирани на њиховим великим стратегијама“.

Политика