По Метохији…

У Високим Дечанима нашао сам јуче изгубљеног себе. И видео Божју милост. И Његову славу. И као никад у животу задрхатао пред свецима ископаних очију. Видео Дечане. Високе. Грешан и бедан, мали и пролазан, недостојан…

Нисам их тако замишљао. А ко још од нас пролазних и слабих може да замисли Божију лепоту. Крстове дечанске. Еј, крстове дечанске. И стазу којом су ходали велики пред Богом и још већи у вери. Они који су радије остајали без очију, и без главе, и без себе него да остану без Њега и Његове милости. Они велики и непролазни.

Ходао сам јуче светом лавром. А ноћас, кад су ми се те слике стале враћати, нисам могао да се сетим јесам ли и једном ногама дотакао под. Знам само да сам дрхтао, и дрхтао, и дрхтао, и тек ноћас, ноћ пошто су Дечани остали иза мене као давни дивни сан, неухватљив а стваран, онај који се стално враћа, схватио да сам тамо нашао изгубљеног себе. Слаб у вери, грешан пред Богом.

Како само у Високим Дечанима мирише тамјан. И ливадско цвеће у порти. И како се векови славе могу дохватити руком. И како све буде и прође, а Високи Дечани остају и трају.

Дан и ноћ већ враћају ми се слике Високих Дечана. Данас видим оно што јуче нисам. И знам да се морам потрудити више, да сачувам онај мир у души кога сам, несвестан, јуче понео из Високих Дечана. Да га гајим и негујем што више и дуже будем могао.

На улазу у градић Дечане, испод манастира, црном фарбом они префарбали таблу на којој на србском пише „Дечани“. Нисам Дечане тако замишљао. У центру Дечана, на некој високој згради окачили огромну слику онога што су га прекјуче ослободили у Француској. Гледао сам јуче ту слику, тај трен док сам поред ње пролазио, и мислио, мислио, какви су то људи којима је он херој и који нема чију другу слику да окаче и да се њом диче него његову.

Враћаћале су ми се читаве ноћи слике Дечана. И смех и подозрење оних људи које смо питали за пут до манастира. И, шта их брига што смо кренули у Високе Дечане… И једино чега се ноћас нисам могао сетити су лица тих људи. Знам да сам видео људе, али им се лица не сећам.

Остало ми у мислима само лице онога са оне огромне слике у центру Дечана. Лице зла. Лице крви.

Видео сам га прексиноћ у Приштини. Лицем у лице. Отпоздрављао је са бине док су око мене, хиљаде људи у трансу викали „УЧК, УЧК“ и осетио крв… Страховиту мржњу. Јутрос, ни једног од лица људи око мене не могу да се сетим, сећам се само мржње, тешке и невероватне, и – његовог лица. И знам да никад у животу нисам био усемљенији као прексиноћ у Приштини док су око мене шкрипали зубима кад је он са бине говорио о Србима и рату.

Као прут тресао сам се синоћ у Приштини. Не од страха. Од јада.

А онда сам јуче, у Високим Дечанима слушао причу монаха. Било је горе, било је и теже. Било и прошло, а само Дечани остали. На љубави, не на мржњи. На Божјој речи и Божјој промисли, не на ножу и не на злу.

Како је само јуче мирисао тамјан у Високим Дечанима. И колико сам љубави видео на лицима светаца ископаних очију. И доброте. Колико мира. Као нигде и ни на једном другом месту. И како сам знао да се Дечанма морам вратити и враћати. Бар у сну. Како сам тамо нашао себе.

Како је јуче хладна била вода у порти Високих Дечана. И како су биле беле Проклетије у даљини. И како је све око мене било чисто. Као душа тек рођеног детета. И како се јутрос сећам лица сваког монаха кога сам јуче видео у Дечанима. И мирноће у њиховим очима. Жртве коју подносе а која се на њима не види. Мирни и спокојни. Помирени са својом пролазношћу и непролазношћу Високих Дечана.

Гледао сам јуче равну Метохију. Окићену бехаром и тек никлом пшеницом. И нисам у свом срцу нашао ни трун мржње. Нека, нека ору и сеју и нека беру.

Мени су јуче само Високи Дечани били довољни. У срцу да их сачувам и доста је. За сва времена. Јер, ако нестане Дечана, Високих, где ћу онда наћи себе, сутра кад се поново изгубим. И где ће моја деца, и моји унуци једног дана наћи себе… Куд ће ићи, где ће тражити оно што јесу, оно су били и оно што морају бити…

И кад негде дубоко у себи, потражим одговор, знам, све ће ово бити и проћи, и ми ћемо бити и проћи, а Дечани ће остати. Да чекају боље од нас, и кад дође онај дан, имаће са чим пред Његово светло лице.

Зоран Шапоњић,
Искра