Пољска и Кавказ – најтежи правци ширења Руске империје

Русија је вековима ширила своју територију и постала највећа земља на планети. Понекад се ширила мирним путем, а понекад и применом војне силе. У два наврата је освајање нових територија било посебно тешко.

Конфликт са Пољском

Пољске трупе су почетком 17. века заузеле Кремљ, а пољски краљ је претендовао и на руски престо. Међутим, већ у наредном столећу ситуација се преокренула. Пољско-литванска државна заједница је била знатно ослабљена сталном унутрашњом политичком нестабилношћу, тако да су стране силе, укључујући и Русију, лако њоме манипулисале.

Императорка Катарина је ангажовала свог најбољег војсковођу Александра Суворова да угуши Кошћушков устанак.

Joseph Kreutzinger/Public Domain

Руски цареви су углавном били задовољни таквим стањем јер је у редовима пољског племства проруска струја била веома јака. Пруска и Аустрија су инсистирале на подели Пољске, и Катарина Велика је 1772. године прихватила њихове планове.

Подела, међутим, није била трајно решење. Она је изазвала нестабилност која је затим довела до великог Пољског устанка 1794. године на челу са Тадеушом Кошћушком, чувеним генералом који се заједно са Џорџем Вашингтоном борио у рату за независност Америке. Историчар Андреј Буровски истиче да је у поређењу са великим европским силама Пољска изгледала као дете које се бори против одраслих људи.

Кошћушков устанак је разгневио Русе када су Пољаци уништили руски гарнизон у Варшави. У четвртак уочи Васкрса, у априлу 1794. године пољски револуционари су се брутално обрачунали са Русима.

„Пољаци су упадали свуда где су претпостављали да могу бити Руси, и све су их побили. Нису убијали само Русе. Довољно је било уперити прст у некога из гомиле и рећи да је наклоњен Русима, па да и њега убију“, писао је историчар 19. века Николај Костомаров.

У храмовима је побијено много ненаоружаних људи. Све у свему, погинуло је око 2.200 војника и официра. На Васкрс је сличан масакр организован у Виљну (данас Вилњус у Литванији).

Суворов заузим на Јуриш Прагу, предграђе Варшаве, 4. новембар 1794.

Александар Орловски

Императорка Катарина је ангажовала свог најбољег восковођу Александра Суворова да угуши устанак. Иако су његове трупе биле у мањини, устаници су поражени. Суворов није напао целу Варшаву, него само један рејон, али ту је било много жртава, тако да су се Руси осветили за априлске догађаје.

Кад је угушен устанак дошло је до треће и последње поделе Пољске, после чега она преко 100 година није постојала као држава. Па ипак, у наредном столећу је било много пољских устанака чији је циљ био препород земље, што је непрекидно стварало главобоље руским властима.

Кавкаски рат

Кавкаски рат је трајао скоро пола столећа, од 1817. до 1864. Три руска императора су покушавала да однесу коначну победу у непрекидним борбама.

Кавкаски рат је трајао скоро пола столећа.

Александар Козлов

Русија је одлучила да се посвети Кавкаском региону почетком 18. века када су грузијски кнезови замолили Петербург да их заштити од Османлијског царства и Ирана. У току те интервенције Русија је успоставила контролу и над територијом данашњег Азербејџана. Да би руске трупе стигле до грузијске и азербејџанске земље били су им потребни безбедни путеви кроз области у којима су живели други кавкаски народи.

По речима абхаског историчара Георгија Анчабадзеа, „геополитички контекст је био једини фактор који је подстакао Русију да крене у Кавкаски регион, а затим и на југ према топлом мору“. Он указује на важност чињенице да су се за контролу над овим регионом бориле Русија, Иран и Турска.

Зашто је рат толико дуго трајао? Није било ниједног конфликта са народима Кавказа, али се зато много ратовало против разних мањих групација. Поред тога, трајање Кавкаског рата се објашњава културом планинских народа. Историчар Јаков Гордин каже да је рат потрајао због укорењеног обичаја кавкаских народа да врше наоружане пљачкашке упаде и да од тога живе. То је био обичај од ког дуго нису могли да се одвикну.

Русија је вршила стални притисак на народе Кавказа како би извојевала коначну победу.

Franz Roubaud/Public Domain

Изненадни напади на руске досељенике и трговце били су основни извор прихода локалних племена на подручју где су природни ресурси оскудни, а земља није погодна за земљорадњу. Историчар Андреј Буровски додаје да су ти напади временом постали део локалне свакодневице.

Имам Шамиљ је био најпознатији вођа кавкаских племена. Под његовим верским и политичким вођством Чечени и Дагестанци су од средине 1830-их до краја 1850-их пружали жесток отпор руским трупама.

Да би извојевала победу Русија је вршила стални војни и економски притисак на локално становништво. У овом дуготрајном рату је било на стотине жртава са обе стране.

Алексеј Тимофејчев,
Russia beyond