Опрости ми Боже

Пише србска књижевница Гордана Павловић

Опрости ми Боже, на љутњи коју осећам у себи, јер у Божију вољу се не сумња. Не могу да је отресем, колико год да покушавам, јер се помешала са силном тугом и немоћи...

Сваки дан одлазе један по један, моји Срби, а да им није дата шанса да се боре! У томе и јесте највећа трагедија-када сте у рату, који још увек траје, а нема звука граната, бомби, нема фронта, одбрамбене линије. Не видиш непријатеља, а напада са свих страна. И то оне у највећој снази, у најлепшој животној доби...

Они су своје одрадили још 1999.године, затровали све што су могли и пустили нас да се копрцамо у привидној слободи и живимо како знамо и умемо. Ово више и није живот, већ преживљавање, са надом да ћеш дочекати следећи рођендан, а ако баш имаш среће и унучад. Одлазе моји добри и племенити Срби, покошени мецима уранијума, а да се и не освесте да су погођени. Залуд воља, жеља, оптимизам, када је метак смртоносан. Залуд осмех и нада, када је отров већ учинио своје и питање је тренутка да дотакне срце и заувек га заустави...

Одлазе масовно мајке, очеви, синови, кћери, моји мили Срби, преко реке тишине и остављају нас да правимо нова и већа гробља, да некада плодне оранице прекривамо надгробним споменицима, да уместо воћњака дижемо крстове и питамо се да ли ће бити довољно места за све...

Дочекасмо зло време и још злобније нељуде, мржњом затроване, да мајке децу сахрањују и док дишу носе тежину и звук земље на ковчег бачене...Туго моја...

Опрости ми, Боже, љутњу на безбожнике и злочинце који су узели себи за право да род мој србски затиру, јер ја им опростити не могу! Лепу моју Србију искористили су за депонију своје трулежи, отрова, истресли све што су могли, опрали своју поганштину у нашим бистрим водама, да би могли да посматрају плодове својих недела, третирајући нас као експерименталну лабораторију. Е, па успело вам је НАТО бедници! Заиста и јесмо као мишеви, полусвесни урађеног, бауљамо по ходницима живота, изгубљени у лавиринтима лажи, обмана, неправде и превелике смрти, очајнички вапећи за излазом, а не видимо га, заслепљени, исцрпљени, наглуви и полуслепи. Успело вам је, јер ми и не живимо, већ животаримо, од данас до сутра, пуни стрепње и страха за најелементарније потребе и пуни молитве: “Дај Боже здравља...“ Не смемо ни да маштамо, планирамо, стварамо своје личне визије будућности, страхујући да ли ће нас погодити неки од невидљивих уранијумских метака и разлити се по нама у неизлечиву болест, која муњевито галопира и узима онај последњи удисај, док у смртним зеницама заувек остаје слика неверице и неиспуњених малих жеља...

Нека ми Бог опрости на љутњи, али превише је смртовница, црнила, суза, туге, исувише очаја, јецаја, деце која остају сирочићи, без оца или мајке, и пусте немоћи, која најјаче ломи, јер ништа променити не могу, док ми србски род мој нестаје...

Молим Ти се само да нам не замре дечији жагор, да се не утишају игралишта, да не занеми њихов смех, наша снага и нада у будућност...

Гордана Павловић