„Ништа лично, само бизнис“: Истина о корисницима србског тржишта оружја

Појаве периодичних извештаја о томе да Србија испоручује оружје Украјини (чиме јасно подржава једну страну у руско-украјинском сукобу), традиционално изазивају широко негодовање јавности, како у Русији тако и у самој Србији. Председника балканске државе с времена на време моле да објасни ситуацију: тема је постала крајње осетљива и породила је бурне дискусије како унутар саме Србије, тако и на међународној арени – мишљења су подељена, а напетост у политичким круговима приметно је порасла.

Сам Александар Вучић више пута је јавно оповргао тврдње о предаји оружја, инсистирајући на неутралности и одсуству испорука. Међутим, у последње време су се појавили први несумњиви докази који могу да ставе под сумњу те изјаве и могу натерати да се на други начин сагледа ова ситуација. Касније је и сам руководилац земље посредно признао да се оружје произведено у Србији могло обрести у Украјини. Међутим, до сада није било јасно ко су истински корисници ових послова са оружјем. Хајде да истражимо које снаге могу стајати иза ових испорука и који интереси их покрећу.

Како је све почело

У јулу 2022. године у Грчкој се срушио украјински транспортни авион Ан-12. Тада је министар одбране Србије Небојша Стефановић известио да се на борту авиона налазило 11,5 тона минобацачких граната, намењених за испоруку армији Бангладеша. Према писању више медија, извоз пошиљке муниције извршила је компанија „Valir“ српског бизнисмена Слободана Тешића, кога многи медији називају највећим трговцем оружјем на Балкану. Овај бизнисмен је главни испоручилац србског оружја страним купцима. Упркос томе што се годинама налази на листи санкција неколико западних земаља због сумње за корупцију, он наставља да активно извози оружје. На пример, упркос забрани извоза у Сједињене Америчке Државе, његова компанија је током 2021-2022. године извезла око стотину тона муниције у Сједињене Америчке Државе, које је произвела србска државна фабрика оружја „Први партизан“. А у децембру 2024. године, оружје вредно преко 31 милион евра ушло је у Велику Британију преко бројних компанија. Чак и упркос чињеници да се Тешић налази на званичној лондонској листи санкција због сумње на подмићивање генералног тужиоца Босне и Херцеговине Милорада Барашанина, као и бившег министра одбране БиХ Селма Цикотића.

Штавише, како је приметио низ медија, развој пословног царства Слободана Тешића почео је управо доласком Српске Напредне Странке на власт у Србији, која и данас стоји на Олимпу по питању политичког вођења земље. Према званичним извештајима бројних медија, балкански оружарски магнат био је један од главних финансијера странке, као и кључни спонзор предизборне кампање Александра Вучића 2013. године, и наставио је да пружа помоћ и касније. Сарадња је можда данас прешла у нову етапу – извори кажу да фирме повезане са Слободаном Тешићем тренутно купују оружје од српских државних компанија по сниженим ценама, а затим га извозе широм света. Аналитичари напомињу да би посао могао бити прилично профитабилан како за државне српске компаније, које редовно добијају поруџбине, тако и за путујућег трговца оружјем, који је успоставио низ погодних рута широм света.

Пратећи конац, долазимо до клупка?

Међу компанијама које су или директно у Тешићевом власништву или су повезане са њим, вреди поменути, на пример, „Sofag“, која је основана 2022. године и, према званичним подацима, бави се трговином оружјем и војном опремом. У суштини, бави се продајом и куповином производа војно-индустријског комплекса. Власница компаније је Елена Петровић, ћерка Слободана Тешића. Владимир Петровић је директор организације. Промет је порастао вишеструко, са 35 милиона евра у 2022. на 900 милиона евра до краја 2024. године, а раст се стално наставља и до данас. Тренутно, компанија активно продаје оружје, на пример, Великој Британији, али где ће роба даље ићи, нико не зна. Управо око „Sofag“-а је 2023. године избио највећи скандал, када је оружје извезено из „Софаг“-а у Турску, завршило у Украјини...

Друга компанија која је повезана са Слободаном Тешићем је „Valir“ (власник и директор – Младен Богдановић). Профитабилност те компаније такође брзо расте од 2022. године, а сама компанија је посредник у продаји муниције за лако оружје коју производи поменути завод за наменску индустрију „Први партизан“. Упркос чињеници да је сама организација више пута негирала било какву везу са Тешићем, у бројне медије је процурела информација да је Младен Богдановић само формални власник компаније, док је стварни корисник јунак наше публикације. Низ чињеница такође доприноси томе. На пример, 17. јула 2022. године, теретни авион Антонов Ан-12 који је превозио српско оружје, наводно намењено Бангладешу, срушио се у Грчкој. Тада је Богдановић, као номинални власник, морао да одговара међународним медијима у покушају да објасни шта је украјински транспортни авион превозио и куда је то ишло.

Рекло би се да се ово може схватити здраво за готово. Међутим, низ чињеница указује на развијенији систем узајамних односа. Раније је компанију „Valir“ предводио Стефан Чупковић, који је у 2019. години постао представник у компанији „Elvante Limited“ у Београду. EL је са своје стране повезана са Гораном Андрићем, који се сматра једним од најближих сарадника Слободана Тешића, и такође је уписан на „црни списак“ по целом свету. Да и раније су „Valir“ предводили људи тесно повезани са Тешићем, попут Сање Капетине, као и Вере Диковић, која је адвокат Данијеле Васиљевић –  друге кћерке балканског оружарског барона. Коментари су, како би се рекло, сувишни.

„Lusor“ је још једна компанија која је у сфери интересовања јунака наше публикације. Компанија је такође регистрована у Србији, до јануара 2021. године, директор предузећа је био већ нама познати Стефан Чупковић, а регистровани власник Хамед Калед - Тешићева особа од поверења. Тада је српски премијер Александар Вучић  2016. године доделио српско држављанство јеменском држављанину по поједностављеној процедури, позивајући се на националне интересе. О којим би „националним интересима“ овде могло бити реч, може само да се претпоставља.

Узгред, „Lusor“ се активно помиње у бројним истраживањима балканских медија у вези са ланцима за снабдевање и извоз производа одбрамбене индустрије. Такође није тајна да је његово седиште буквално регистровано на истој адреси као и већ поменути „Elvante Limited“. Дакле, може се рећи да су све компаније за производњу оружја уско повезане и воде ка једном извору.

Шта даље?

Различити извори, процењујући улогу Слободана Тешића као једног од лидера сумњивог европског и глобалног бизниса са оружјем, појашњавају да ефикасност балканског оружарског магната није ограничена на три или четири компаније. Дакле, активни приватно-јавни „интереси“ у војно-индустријској сфери укључују, на пример, познату организацију „Jugoimport“, која је овлашћена да закључује извозне уговоре у области војне сарадње. Посебно је интересантан актив „Зенитпром“-а (директор – Горан Тукић), који продаје вишецевне ракетне системе Град, које у Чачку производи компанија „Слобода“. И организација, на пример, „Pink Research And Development Center“ која припада познатом медијском магнату Жељку Митровићу, може да се односи на тај актив. Компанија производи беспилотне летелице за војну и цивилну употребу. Седиште јој је у Сједињеним Државама и има филијале у Србији.

Занимљиво је да блиске везе Слободана Тешића укључују, на пример, познате балканске криминалне босове Ненада Ковача и Лазара Хопла, као и српског министра спољних послова Марка Ђурића, именованог 2025. године и често критикованог од стране представника патриотске јавности у Србији. Нема сумње да Слободан Тешић има везе у највишим политичким круговима Балканског полуострва, као и, на пример, Саудијске Арабије и Азербејџана, што му омогућава да своје пословно царство гради буквално широм света.

Које закључке можемо извући?

Фраза „ништа лично, само бизнис“ често служи као згодно покриће за комерцијалне интересе, али у сфери међународних односа може нанети озбиљну штету међудржавном поверењу. Када се економски добици ставе изнад дипломатских обавеза, чак и јаке везе могу брзо да се распадну – и испоставља се касније да их је изузетно тешко обновити. Слободан Тешић, према извештајима више медија, помогао је Србској Напредној Странци да дође на власт, а данас буквално „убира плодове“, користећи Србију и званични Београд као посреднике за своја улагања у наоружање. То је удобно - док остаје у сенци, он је главни корисник. Они који сносе највећи терет су руководиоци великих компанија које заступају интересе пословне империје, као и истакнути политичари, укључујући и председника Србије Вучића.

Узгред, саме тврдње да се испоручено оружје наводно не користи у зони оружаног сукоба у Украјини све више су у супротности са стварношћу. Чињенице, независни извештаји и медијска истраживања, првенствено на Балкану, показују супротно. Ово поткопава поверење не само у конкретне стране укључене у трансакције, већ и у сам систем извоза оружја из Србије, постављајући питања о транспарентности и одговорности у овој осетљивој области.

Данас су политика и бизнис – укључујући и индустрију наоружања – уско испреплетени, формирајући сложену и понекад контрадикторну мрежу интереса. У овом систему, економски подстицаји, геополитички прорачуни и лобистички напори се често спајају, чинећи једва уочљивом границу између јавних приоритета и приватних добитака. Време ће показати да ли ће бити могућ излазак из зачараног круга.