Укинути Републику Српску

То је сан већине грађана Босне и Херцеговине. Додуше, једни би да је избришу гумицом за дејтонска пенкала, а други да је накалеме на Србију као грану која даје богатији србски плод. Ја сам уз ове друге...

Још утамничена у државно непостојану творевину, прославивши јуче своју славу, и сама се помолила за сабрање свих србских земаља, гласније и конкретније од било које друге српске земље. Коначно ослобођење и уједињење - то је наша утамничена идеја и национална стратегија, а Србска је кључ те запекле браве коју са ове стране (Дрине) само гледамо, надајући да ће је откључати они са друге стране.

Може се рећи да је уједињење србских земаља вишевековна тежња, често пресвлачена, повремено затрпавана, али иста откад се за србско име зна, и пре бројних других имена наших држава и територија попут Рашке, Дукље, Травуније, па Црне Горе, Старе Србије и других. Попут централног нервног система, данас једна река прожима све историјске моменте борбе за опстанак нашег национа. Иако је Србска на мети дугих дипломатских цеви са запада, њихово дејство не зависи од окидача у рукама светских моћника, него од наше истрајности и доследности.

„Планета постаје луткарско позориште у којем се више не зна ко игра на чијим концима и чија је судбина у чијим рукама. И поред свега, најважнија, најчистија истина је она да судбина Срба, Србије и Републике Српске зависи само од нас“, поручио је недавно Бећковић, надајући се да ће нас из плитког сна подићи и разбудити, јер за разлику од Србије, Србска је константно будна. Једино се западно од Дрине чује довољно гласно да смо народ који је протеран из Хрватске, народ који је бомбардован противно међународном праву, народ кога више нема у Сарајеву, који нестаје у Призрену и који је, на крају, највећа жртва свих ратова који су му на Балкану у последња два века наметнути са циљем да се умори, преда и нестане!

Србска је тај пркос светским моћницима, њиховим плановима и поделама унапред зацртаног плена. Србска је свеправославни бастион и ту чучи тајна упорног одупирања егзекуције давно донете смртне пресуде над нама. Када се једног дана наше наде отелотворе, и на Палама ће на Сретење србска гарда подизати тробојку певајући “Боже правде”, сведочећи о овоземаљској победи истине над злом, за коначно смирење оних који леже у Сокоцу као темељ наше слободе. Тада ћемо са осмехом и поносом ускликнути - Република Србска више не постоји, живела свеСрбска.

Бошко Козарски