Сећање на Лимонова – Братство

Родио се 1943. године у Ђержинску, а школу је завршио у Харкову. Син официра КГБ. Деликвент опчињен  Жил Верном и Александром Димом, који уместо у прозу ускаче у поезију. Стихове је почео да пише са 15 година, али га издавачи одбијају. Касније се сели у Москву, где је радио разне послове. Придружује се совјетском књижевном андерграунду као песник самиздата и креће се у дисидентским  круговима. У САД је емигрирао 1974. године, а касније је живео у Француској чије је држављанство добио 1987. године.  Његов други роман „Ја Едичка“, постигао је велики успех у САД и Француској. Садржај овог романа  чини страсна, духовита, гневна и бестидна исповест руског емигранта са улица Њујорка, бунт против цивилизације у којој нема места за песнике. Захваљујући успеху ове књиге, Лимонов је изборио себи место које му с правом као писцу припада. У Русију се вратио 1991. године.

Био је један од ретких писаца светског  формата, који се деведесетих година прошлог века недвосмислено сврстао на страну Срба током ратова на територији бивше СФРЈ. То је за њега како је говорио био „природан избор“, веровао је да ниједан  човек не може бити неутралан по било ком животном  питању, па у складу са тим и он је на „кеца“ заузео страну. Као добровољац  ратовао је за Републику Српску Крајину и Републику Српску.  Није марио што су га западни „интелектуални“ кругови и медији стихијски нападали због „српске ствари“, а одговорио им је тако што се одрекао француског држављантва.

Од тада постаје најпознатији руски „контроверзни“ писац у насловима западне штампе. Друговао је са првим председником Републике Српске, Радованом Караџићем. Састајао се и са ратним командантом Ратком Младићем. Касније, па све до своје смрти залагао се за њихово ослобођење из Хашког казамата. У медијима је увек безрезервно подржавао „србско питање“. Након ратних авантура на нашим просторима наставио је даље као добровољац на страни Абхазије у рату  против Грузије и на страни Придњестровља у борбама са молдавским снагама.

У Русији  1993. године, оснива Национал-бољшевичку партију и чувени партијски гласник „Лимонка”. То је био први слободни лист у Русији, али најмање је личио на партијски гласник. Био је то класичан панк фанзин који је кроз културу промовисао вредности „нацбол” идеологије. Једно време је “Лимонка” излазила на више језика, па и на србском. Партија му је забрањена одлуком Врховног суда 2007. године, као екстремистичка, потом од 2010. године, па до своје смрти, предводи  нерегистровану партију „Другачија Русија“.

На нашим просторима Лимонов се појављује  средином осамдесетих. Док је живео у Паризу, делови романа „Ја Едичка“ , су објављивани у листу „Студент“ (бр. 10-17, 1988. година).

Од 1985. године, пар београдских издавачких кућа су најављивали излазак „Ја Едичка“ из штампе, али све је остало у оквиру празних прича и јалових издавачких планова.

Тек с почетка деведесетих почеле су да се преводе и штампају у Србији књиге Едуарда Лимонова. Најпознатији наслови објављени код нас су: „Ја Едичка“, „Коњак  Наполеон“, „Аутопортрет бандита из младости“, „Нестанак варвара“ и „Имали смо велико доба“. Касније су објављене књиге „Смрт“ и „Странац  у родном граду“.

Лимонов се упокојио у 77. години живота , сахрањен је на Троjекуровском гробљу у Москви.


Извор: Душан Опачић / srbratstvo.ru