Свесрбска подршка Додику или завјера против Српске и народа

 Опозициони политичари на тај начин довели би Додика до зида и он би морао да истраје и успјешно заједно са политичарима и народом одбрани Српску. Уколико код опозиционих политичара проради не само сујета и не позову народ да заједнички одбране Додиков политички живот, он сам може ићи са најродољубивијим изјавама и рећи на примјер „Ево, ја сам спреман, али немам општу подршку политичара и народа и ја се као велики родољуб повлачим из политичког живота“. Али можда у таквој ситуацији није у питању само сујета политичара који су спремни и на укидање Српске само да Додик не буде на њеном челу.

Неспорно је да је Србска угрожена. То не види само политички слијепци или злонамјерни. Јер да није угрожена, не би се све ове године развлашћивала на разне начине и не би се донијела резолуција „о геноциду у Сребреници“ у Генералној Скупштини УН-а. А о њеном развлашћивању учествовале су и све српске политичке странке. Сада је вријеме да се каже – доста је. И управо Додик је показао храброст, можда и визију у остваривању искорака Српске у њеном самосталном политичком животу.

Опозициони политичари имају сјајну прилику да Додика раскринкају у његовој неискрености или да му помогну да Републику Српску осамостали.

Поред сујете србских политичара постоји могућност да страни фактор окупира Српску којој би наметнули квинслиншку власт. Свака окупација странаца, која може бити лукава и страшна гора је и тежа од сваке диктатуре нашег домаћег човјека.

Истинском вјерујућем Србину лакше је да стави своју главу на пањ, да је посијече диктатор Србин него да живи понижен и угњетаван од странаца и то на земљи отаца својих. Тим прије што су ти странци у стању да нас преведу „жедне преко воде“ и да нас „ослободе“ тек уз наше велике жртве. А када је у питању диктатура нашег човјека – све другачије може бити и много боље.

Требамо вјеровати својим народним вођама и да кроз наше повјерење и љубав не дозволимо да падну и почине велеиздају. А ако, не дај Боже, до тога дође, суд народа их чека.

Постоји и трећа могућност, а то је – осмишљена завјера против Српске и њеног народа. То би се урадило на начин да се не подржи предсједник Додик и његова политика. Он би био судским путем елиминисан из политичког живота или би се повукао, а странци би инсталирали нову власт која би пристала на укидање Републике Српске покушавајућу кривицу за то пребацити на претходну власт.

Да је реална прича о завјери против Републике Српске потврђује чињеница да скоро нико од србских политичара не спомиње одлуку Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа (Бошњака, Срба и Хрвата) у оба ентитета, а камо ли да ту одлуку критикују и назову је правим именом – темпирана бомба у темељима Дејтонског споразума (Анекс IV). Због те одлуке србски политичари су натјерани да пристану и на укидање химне „Боже правде“ и грба Немањића, као и да донесу друге штетне одлуке по Републику Српску. И на крају та одлука о конститутивности омогућиће и промјену назива ентитета и суштину на чему је утемељен Анекс IV Дејтонског споразума, а то је да је Муслиманско-Хрватска Федерацији политички ентитет Муслимана (Бошњака) и Хрвата а Република Србска србски политички ентитет.

Закључак, уколико србски опозициони политичари желе да сруше Додика у увјерењу да је неискрен и политички штетан, онда га требају извести на „чистац“ на начин да га апсолутно подрже у његовој намјери о мирном раздруживању. Ако Додик одустане од те намјере, онда ће народ увидјети да је он лицемјер и ускратити му сваку подршку и то не само на изборима. А уколико Додик истраје и уз свеопшту српску подршку оствари историјски циљ србског народа западно од Дрине, држава коју ће србски народ вољети – Слава Богу. А србски опозициони политичари требају бити срећни  што су и на такав, можда чудан начин, учествовали у остваривању тог историјског циља.

Народ и србски политичари не требају да се превише обазиру ни на изјаве о скорој великој политичкој ескалацији па и о рату на нашим просторима. Зато што такве изјаве могу служити у циљу обесхрабривања србског народа и његових политичара. Овим не мислим рећи да човјечанство не иде, на жалост, у велике регионалне ратове а можда и свјетски. Потписник ових редова о томе је писао у више текстова у посљедњих петнаестак година. Али баш због свега тога србски политичари и народ морају бити јединствени у остваривању својих највиших циљева.