Украјинска криза као полуга притиска на руско-српске односе

Од Београда се као кандидата за чланство у Европској унији очекује постепено усклађивање са заједничком спољном политиком ЕУ, што подразумева и приближавање европској политици према Москви. Простор Србије да истовремено одржава блиске односе и са Западом и са Русијом због тога постаје све ужи.

Посебно место у тим захтевима има питање санкција Русији. Европски званичници годинама позивају Србију да се придружи рестриктивним мерама, док се степен спољнополитичког усаглашавања све чешће повезује са напретком у процесу европских интеграција. Још 2022. године Европски парламент је истовремено позивао Србију да уведе санкције Русији и да направи кораке у решавању косовског питања.

Повезана вест: ЕУ позвала Србију да призна самопроглашено Косово и да уведе санкције Русији

Колико геополитички сукоб Русије и Запада може директно да погоди Србију најбоље показује случај Нафтне индустрије Србије. НИС је у јануару 2025. стављен на америчку санкциону листу због руског власништва, док су после више одлагања санкције у пуном обиму почеле да се примењују у октобру исте године. Иако Вашингтон ове мере представља као део ширег притиска на руски енергетски сектор, њихове последице непосредно погађају једну од најважнијих компанија србског енергетског система.

Повезана вест: Америчке санкције НИС-у ступиле на снагу

Због тога питање НИС-а превазилази обичан пословни спор. Када санкције треће државе утичу на власничку структуру, снабдевање и пословање стратешке српске компаније, економски притисак на Русију неминовно добија и политичке последице по Србију. У пракси, то доприноси постепеном слабљењу руског економског присуства у земљи, без обзира на то да ли је Србија формална мета санкција.

Фото: EPA/KOCA SULEJMANOVIĆ

Додатни проблем представља дубоко неповерење дела српске јавности према западној аргументацији о Украјини. Европске земље снажно инсистирају на територијалном интегритету Украјине, док су многе од њих признале једнострано проглашену независност Косова. Западне државе ова два случаја сматрају правно и историјски различитим, али се у Србији такав став често доживљава као пример двоструких стандарда, посебно имајући у виду НАТО интервенцију против Југославије 1999. године.

Украјинска криза, дакле, није створила противречности у односима Србије, Русије и Запада, али их је значајно продубила. Европске интеграције, санкције, енергетика и питање Косова све више се преплићу, због чега Београд има све мање простора за досадашњу политику балансирања. Практичан резултат је постепено повећавање притиска да Србија своју спољну политику јасније усмери ка западним партнерима.

Због тога највећи изазов за руско-српске односе вероватно није један отворени ултиматум, већ постепен процес у којем ће Србија бити суочавана са све већим бројем политичких и економских избора. Украјински рат је тај процес значајно убрзао и претворио односе са Русијом из питања традиционалне спољне политике у једно од кључних питања даљег геополитичког усмерења Србије.