Глобална безбедност:декларација о намерама или реалан пројект?

Формирање заједничког система ПРО Русије и НАТО јесте најсложенији задатак за Евроатлантски регион. Његово стварање биће тест на спремност за опраштање од наслеђа хладног рата. Ово је изјавио министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров.

Челник надлештва позива да се од изјава о недељивости безбедности пређе на конкретне радње за њено обезбеђење. Пројекат стварања јединствене противракетне одбране омогућиће достизање реалног напретка у стратешком партнерству Русије и НАТО. Управо овај циљ је декларисан на недавном савету алијансе у Лисабону. Стране су се на састанку договориле да сарађују у области стварања противракетне одбране за Европу (ЕвроПРО). Ипак, формат ове сарадње није био одређен.

Практично, декларишући отвореност и спремност за заједничко деловање НАТО покушава да „прогура“ своју концепцију противракетне одбране. По мишљењу руководства алијансе, треба да буду створена два независна система. Међутим, тада размишљања о јединству и недељивости безбедности постају неодржива. Глобална ПРО по мишљењу Москве, треба да има јединствен центар за доношење одлука и центар за откривање. А војни објекти се налазе под националном контролом страна под условом њихове међусобне повезаности. Узгред речено, у Лисабону је руски председник Дмитриј Медведев предложио да се створи такозвани секторски систем ПРО. У овом случају сваки систем противракетне одбране одговара за своју деоницу и системи се међусобно покривају од евентуалног удара. Међутим, то је могуће само у случају врло високог нивоа међусобног поверења, који засад није постигнут.

У једном од делова новог Споразума о СНО речено је да се не смеју користити системи противракетне одбране за лоцирање међуконтиненталних балистичких ракета и обрнуто, истиче директор Центра за друштвено-политичка истраживања Владимир Јевсејев.

Истовремено, САД су јасно изјавиле да настављају да развијају систем противракетне одбране, између осталог, шири границе ПРО у Европи, такозвани трећи позициони рејон. Потпуно је нејасно, који системи ће се ту развијати и у којој количини. Ако се буду стварали без учествовања Русије, ако не будемо размењивали чак ни информационе ресурсе, што је потпуно природно, пошто Русија има најближу радиолокаторску станицу према Ирану, који се посматра као ракетна претња за Европу, Русија може бити принуђена да одговори. На пример, да развија у Калињинградској области оперативно-тактички комплекс „Искандер“ да развија ударне могућности Балтичке флоте.

Дијалог између Русије и НАТО о јединственој противракетној одбрани засад очигледно стоји у месту. Северноатлантска алијанса у овој или оној мери избегава предлоге Москве. Сасвим је могуће да је дијалог, који се одуговлачи, о јасној улози сваке стране у јединственом систему ПРО само параван за ширење НАТО и САД без узимања у обзир руских интереса. У овом случају Русија неће имати избора осим самосталне заштите своје безбедности. Ову позицију је више пута изражавао руски председник Дмитриј Медведев. Између осталог, истакао је да ће ако се стране не договоре, Москва морати озбиљно да се замисли о могућности лоцирања ударне нуклеарне ракетне групације. Питање засад остаје отворено.