Земља и људи

Берлинале 2011: Александар Миндадзе и његов филм У суботу

На 61.  Берлинском филмском фестивалу је одржана светска премијера филма Александра Миндадзеа - У суботу. То је његов други редитељски рад. Прецизирамо:  многи познају Миндадзеа као талентованог и успешног сценаристу. Нови филм наставља тему катастрофе и понашања људи који је преживљавају. Место догађаја је Чернобил, где је пре 25 година дошло да радиоактивне катастрофе.

Улазнице за демонстрацију руског филма, посвећеног првом дану од момента експлозије на атомском реактору –  суботи незнања, биле су расппродане првог дана, још пре церемоније отварања фестивала,  а на паноима је црвеном бојом било обележено да улазница више нема.

Ја сам давно наумио да снимим овај филм, давно сам радио на сценарију, - испричао је Миндадзе приликом конференције за штампу. – Нисам катастрофиста, интересује ме не хаварија сама од себе, већ гранично постојање између живота и смрти, понашање људи у таквој ситуацији.

Радња тог филма се одвија у суботу, 26. априла 1986. године, у граду Припјат. Главни херој је млади инструктор градског комитета – један од ретких људи који је рано сазнао о катастрофи. Из  неповезаних одломака разговора шефова и оних који су били  на радном месту у моменту експлозије, формира се страшна свест: то је Хирошима. Шта би радили нормални људи у тој ситуацији? Бежали би што даље од тог страшног места, саопштивши свима, да је  потребно да се спасавају. Међутим, у Совјетском Савезу је постојао најстрожи табу за било које информације  такве врсте. Да не би дошло до панике, - објашњавали су партијски бонзе.

Обичан инструктор градског комитета (одличан рад младог глумца Антона Шагина) после  не баш енергичног покушаја да бежи, остаје на свадби свог пријатеља, претходно давши партијском шефу заклетву: Предаћу партијску книжицу, ако  се избрбљам.

У време конференције за штампу у Берлину Александар Миндадзе је признао: Што ме је стварно пренеразило – зашто ретки људи, који су знали о хаварији, нису побегли из града главом без обзира. Можда зато што је опасност била апсолутно невидљива. Мој филм није посвећен чернобилској хаварији, већ процвату живота у тренутку смртне опасности. Мислим да је то веома руска прича, која се крије у генетском коду Руса – увек живимо  близу опасности, близу смрти. У савременим европским државама, да је  дошло до нечег сличног, људи би се пре свега спасавали.  Међутим, када је  инструктор Валериј испричао своју страшну тајну, укус пољупца је већ био оловни, као да се херој прејео батерија. Када је постало јасно: све је смрт, потребно је бежати, људи почињу да се држе за живот, који више није ни живот. Они се држе, знајући су већ мртви, да то споро умирање у радиоактивном бунилу. Смрт је дошла, али живот још то не зна. У том је смислу прича актуелна и данас – живимо у стању перманентне кризе, унутрашег осећаја несреће,  те се организам некао сам прилагођава томе.  Унаоколо  стално нешто дижу у ваздух, стално се дешавају природне и техногенске ктаклизме, међутим, човек и даље живи, због нечег се радује, људско побеђује чак и у моменту када постаје свестан да је отписан. То је главно у мом филму.

Светлана Смирнова-Марцинкевич, која тумачи главну женску улогу Вере, 1986. године још није била ни рођена, али је лично упознала људе који су се нашли у Припјати и преживели најопширнију нуклеарну катастрофу.

Моја пријатељица Марина је била тих дана у Припјати и радила као кројач на снимању филма у близини. Она је причала да људи нису имали појма о томе што се десило. Они су наставили да живе обичним животом у суботу. Тек 27. априла, после 37 сати су им саопштили о хаварији, те су они напустили своје куће у које се више нису вратили.

На питање где је сам редитељ био у моменту чернобилске катастрофе, Миндадзе је одговорио: У Минску, на крову куће, на снимању филма Плумбум, заједно с редитељем Вадимом Абдрашитовим и камерманом Георгијем Рербергом.

- Како су они реаговали?

- Нормално, дезактивирали су се црним вином и наставили да раде.

На питање да ли се тако нешто могло десити у једној од еропских земаља, рецимо, у Немачкој, Миндадзе је одговорио: То је чисто руска прича.

Филм с буџетом 3,2 милиона долара је заједничка производња Русије, Немачке и Украјине. Снимање је изрвшено у Донецкој и Запорошкој областима.  Према мишлењу листа Нова известија,  о филму је вероватно могуће дискутовати и налазити неке мане, међутим, он привалчи озбиљношћу и дубином прилаза, одсутношћу и најмање шпекулације поводом те теме.

То је рад дубоког уметника, који има шта да каже људима. Његов касни долазак у режију уствари је веома важан, јер Миндадзе може да испуни важну за нашу филмску уметност мисију – да обнови прекинуту везу генерација, пружи данашњици изгубљену нит интелектуалног, грађанског филма – традицију најбољих дела совјетске и руске филмске уметности.