Прошло је 11 година од НАТО-бомбардовања Србије. Хиљаде мртвих и рањених, на десетине хиљада порушених зграда, домова, фабрика, мостова… Непопуларна тема за садашњи режим у Србији, који се из петних сила труди да нам западне „савезнике“ прикаже као пријатеље који су нас касапили зато што смо ми заиста били лоши, а они, као вајни цивилизатори и демократе, били су ту да нам укажу на странпутицу којом
смо кренули покушавајући да одбранимо своје. Баш као у Балканском шпијуну: „Хајде, лепо признај да си крив, па ће ти Ђура опростити што те је тукао…“
Чак и шиптарска продаја србских бубрега и срца није довољно заступљена на телевизији. Плаше се бедни политичари да ће им то смањити рејтинг у народу, на бескомпромисном европском путу Србије. Не схватају притом да прећуткивањем истине о србском страдању, из дана у дан, све више одвајају себе од народа који ће им, ако буду имали среће, пресудити на изборима који долазе.
Питам се како су српске режимлије дочекале извештај Дика Мартија: мора да им није било лако… Одмах су позвали маркетиншку агенцију, која их је после пар дана обавестила да им тај извештај и популаризација те теме у србском друштву, у предизборној години, не иде на руку…
Пре пар недеља гост код Оље Бећковић била је хрватска списатељица Ведрана Рудан, која је на крају емисије, на питање шта је њен најјачи утисак а није на листи (занимљиво, није на листи), одговорила:
„Pa moj utisak je to što se u Srbiji, koliko čujem, vidim i čitam, uopće ne priča o tome koliko umire godišnje Srba od raka nakon bombardiranja Srbije i Kosova, osiromašenim uranom od strane Amerikanaca. Postoje kod vas istraživanja, to su učinili beogradski veterinari da, od kad ste bombardirani, umire 7 puta više pasa nego prije rata. Dakle, u Srbiji postoji podatak koliko umire pasa više nego prije rata, ali ne postoji podatak koliko od raka umire Srba više
nego prije rata, iako umirete u zastrašujućim brojkama. To bi bio jedan od mojih predloga, da se to u Srbiji konačno stavi na dnevni red i da se možda komentira jedan cinični potez, odmah nakon bombardiranja, gospođe Lin Montgomeri - tu sliku možete sigurno naći negde u arhivi - gdje je ona sebi na krilo, dakle, na svoje američko krilo posjela srpsko dijete, ćelavo od leukemije i od kemoterapije, i tražila od Srba da pomognu u njegovom liječenju. Dakle, takav jedan sramotni cinizam se rijetko viđa i meni bi bilo drago da Srbi nešto napišu o tome, a da u vremenu ne objavljuju mišljenje Amerikanaca o tome, jer ono zna se kakvo je. Nego, da se nađe jedan međunarodni tim, ako je to uopće moguće - a sve se znalo, o osiromašenom uranu sve se zna - pa da ta vaša Vlada ili taj vaš predsjednik lijepi kažu vama podatke koliko vaše djece umire zbog osiromašenog urana.”
На питање Бећковићке шта бисмо ми могли да радимо са том истином, Руданова се изненадила:
“I onda ćete tim podatkom moći mahati i reći Amerikancima: „Ubijate nas. Niste nam prijatelji. Ne vjerujemo vam. I ne ubijate samo muslimane, ne ubijate samo teroriste, pod navodnicima, ubijate u sred tzv. civilizirane Evrope, nevinu djecu“. Mislim da je svaka istina o Americi, pa makar i tako banalna, kao što je ubijanje djece u Srbiji, ipak jedan korak napred, prema spoznaji, koliko je Amerika Hitler 21. vijeka”.
Ето, треба у Србију да дође Ведрана Рудан и да нам, у тако гледаној ТВ-емисији, каже истину о очи и да се сви властодршци и медијски магнати, ако имају бар мало образа, постиде и оборе главе… Двери су пре две године издале темат број посвећен бомбардовању Републике Српске и Србије од НАТО-а, једини смо медиј који се озбиљно бавио последицама бомби са осиромашеним уранијумом, као и другим врстама неконвенционалних бомби којима су нас засипали…
