Бумбар

Огњени вртлог. Управо такав утисак остаје код оних ко је видео руски  пешадијски бацач пламена на млазни погон (ПБПМ)  Бумбар. За  његову ватрену моћ совјетски војници, који  су ратовали у Авганистану, називали су га на источњачки начин шејтан-труба. Између осталог, управо војне акције у Авганистану су демонстрирале да пешадија нема ефикасно оружје ради уништавања противника у упориштима. Покушаји рушења глинених бункера, пећина уз помоћ противтенковских бацача граната тражили су велики трошак војне муниције, док примена пешадијских бацача пламена обичног типа често није била могућа због малог домета.  Зато је 1984. године према наруџби армије почела разрада  пешадијског бацача пламена нове врсте - на млазни погон. 1988. године ПБПМ је настао као наоружање под називом Бумбар.  Прво је он био додељен хемијским јединицама, касније и другим.

Тај бацач пламенна је заправо  граната на млазни погон, која се налази у цеви-контејнеру од пластичнее масе за  једну употребу. На цеви је монтиран једноставни оптички нишан једократног повећања са мрежом, градуисаном за 600 метара,  дршка са механизмом за окидање и предња дршка ради задржавања. Гранату на млазни погон обично користе две врсте јединица. Основном се сматра термобаричка војна муниција. Спреда се налази мањи кумулативни набој који  обезебеђује пробијање утврђених грађевина. У пробушену рупу  улази основни  набој, који спада у  војну муницију обимне експлозије.  Гарантовано се  погађа обим од 80 кубних метара. При гађању отворених мета погођена површина износи 50 квадратних метара.

Треба да се узме у обзир да  се упоришта погађају и без пробушивања преграде, ако нису херметизована. Односно, могуће је гађање пушкарница упоришта, лако оклопљених мета итд. Осим тога,  војна муниција се примењује ради крчења пролаза у минским пољима и  неексплозивним препрекама.  Бумбар служи као наоружање у јединицама радијационе, хемијске и биолошке заштите, морској пешадији Русије, код специјалаца, у војскама ЗНД и бивших учесника Варшавског уговора.