Француски дипломата постао специјални представник ЕУ у Јужном Кавказу

Врховни представник ЕУ за спољне послове и политику безбедности Кетрин Ештон је именовала новог специјалног представника уједињене Европе на Јужном Кавказу за регулисање конфликта око Грузије. То је бивши амбасадор Француске у Грузији, а затим заменик амбасадора у Русији – Филип Лефор.

У Савету Европе сматрају да су учинили правилан избор. Кетрин Ештон је рекла да је Лефор много година радио у региону и да је добро упознат са ситуацијом. У периоду 2004-2007 године он је био на челу дипломатске мисије Француске у Тбилисију. Дипломата ће одмах заменити два своја претходника – Француза Пјера Морела и Швеђанина Петера Семнебју. Лефор ће се бавити не само кризом у Грузији, већ и приликама у Јужном Кавказу у целини. Он сад неће само представљати ЕУ на Женевским дискусијама за безбедност на Кавказу, већ ће и посредовати у регулисању конфликта између Јерменије и Азербејџана поводом Нагорног Карабаха.

Руководство ЕУ се нада да ће Лефор дати нови импулс политици западне Европе у тако осетљивом региону као што је Јужни Кавказ. Експерти сматрају да је избор који је направио Брисел најбољи за данашњу ситуацију. Ево мишљења руководиоца Центра за немачка истраживања института Европе РАН Владислава Белова.

Господин Лефор одлично зна Грузију – ипак он је тамо радио више од три године. А зна и Русију. И, наравно, зна какав је менталитет преговарача – и руских политичара и грузинских.

После конфликта 2008 године ЕУ покушавс да игра улогу посредника између Москве и Тбилисија. При томе игнорише све реалије данашњег дана. Односно, постојање две независне државе – Јужне Осетије и Абхазије, које су раније улазиле у састав Грузије. ЕУ није могла да се помири са новим условима. У Бриселу настављају да подржавају Тбилиси, који кује план да поврати контролу над Јужном Осетијом и Абхазијом.

У том кључу су и последње изјаве Кетрин Ештон и генералног секретара Нато Андерса Фог Расмусена о непризнавању председничких избора у Абхазији. Према речима Ештон, ЕУ не види никакве уставне или легалне основе за одржавање сличних избора, јер то не помаже мирно регулисање ситуације у Грузији. Тако мисија Филипа Лефора постаје двосмислена. Са једне стране од француског дипломате очекују неке нове идеје и прилазе, а са друге – није јасно да ли је он способан на тако нешто, ако у Бриселу не желе да мењају однос према ситуацији у Јужном Кавказу и настављају да играју реваншистичке игре Сакашвилија.