Ко има нуклеарни програм, НАТО га не дира

Ирак, Авганистан, Либија ... Све ове земље нису имале, или су, као у случају Либије, одустале од својих нуклеарних програма. Данас су режими ових земаља пали под притиском Запада. Док, на другој страни, за САД и НАТО толико омрзнуте државе - као што су Иран, Сирија, Сјеверна Кореја, које су под санкцијама, до сада успјешно избјегавају "либијски сценарио".

Многи стручњаци упозоравају да земље Блиског истока, свјесне тога, могу да почну трку у наоружању. При чему ће многе покушати да се дочепају нуклеарних технологија. За сваки случај - наводи "Глас Русије".

"Револуционарни немири" на Блиском истоку и у сјеверној Африци потиснули су у други план не мање важна дешавања за арапски свијет.

Иран је почео инсталисање нове центрифуге за обогаћивање уранијума у фабрици "Форд". И оборио је беспилотни авион изнад ове фабрике.

У јуну је управни одбор МАГАТЕ затражио да се Сирија испита у Савјету безбједности УН. Агенција је оптужила Дамаск за сакривање нуклеарног програма.

Вашингтон већ отворено каже да Сирија "представља пријетњу по мир и међународну безбједност".

А шта да раде Техеран и Дамаск? - питају експерти.

"Многе арапске земље стоје пред дилемом - или да се понижавају пред западним земљама или да се наоружавају до зуба", сматра Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа "Русија у глобалној политици".

Наравно, земље са режимима које могу да подлегну утицају САД изводе једнозначне закључке: не смијемо се одрећи оружја за масовно уништење зато што једино то гарантује да нас нико неће дирати.

У том смислу индикативан је примјер Сјеверне Кореје. Пјонгјанг је одавно могао да постане објекат утицаја за САД ради смјене тамошњег режима. Ипак то се не дешава пошто такво мијешање може да буде врло скупо плаћено. Прије свега због тога што Сјеверна Кореја посједује (иако на примитивном нивоу) нуклеарно оружје и ракетне програме.

А у исто вријеме Запад сам "тјера у ћошак" земље са, према мишљењу Европе и САД, недемократским режимима.

Покушавају да им наметну неприхватљиве моделе демократије, да се мијешају у њихову унутрашњу политику, затварају им приступ новим технологијама. Испада да клуб нуклеарних држава просто врши притисак на непослушне противнике.

Догађаји посљедњих мјесеци тјерају многе земље, у првом реду арапске, да повећавају свој војни потенцијал.

Моамер Гадафи је сам одустао од нуклеарног програма и сарађивао са Западом, испољавајући максималну лојалност. Али то није спријечило његово свргавање, при чему су се тиме позабавили његови бивши пријатељи. Тешко да неко од садашњих руководилаца других земаља жели да понови његову судбину - закључује "Глас Русије".