„Коаутори“ Другог светског рата

Првог септембра 1939. године, пре 72 године, Хитлер је читавом дужином пољско-немачке границе напао Пољску. Тај датум се обично узима за датум почетка Другог светског рата. До 17. септембра Пољска је, као држава, престала да постоји. Један од иницијатора учешћа Варшаве у Минхенској деоби Чехословачке – Јозеф Бек (1) – је 17. септембра 1939. г., спасавајући се од војске свог донедавног савезника – Немачке, која је надирала, побегао ка Румунији. Одмах за њим је то учинио и Ридз-Шмигли (2). Тек после тога је војска Црвене армије прешла совјетско-пољску границу и започела свој ослободилачки поход који је трајао свега 5 дана и који је био одушевљено поздрављен од локалног становништва – од Украјинаца, Белоруса, јевреја…

Данас западна пропаганда тврди да је Други светски рат почео од Уговора о ненападању између Немачке и СССР 1939 год. Истовремено сваки објективни истраживач схвата да су поделу Европе, усмеравање удара агресора ка истоку, поделу суседних земаља заједно са Хитлером започели Пољска, Мађарска, Енглеска, и Француска, уз приметну улогу САД, који су зналачки користили светске ратове за решавање својих економских проблема. Врхунац њиховог савезништва са Хитлером је „Минхенски „договор““ из 1938. године, које је распарчао Чехословачку; после њега су сви Стаљинови спољнополитички напори представљали покушаје да се напад Хитлера и њему савезничке „уједињене Европе“ на СССР одложи, да се будући фронт помери што даље од државних и индустријских центара СССР, да се избегне рат на два фронта – са Немачком и њеним савезником – Јапаном (чији се „допринос“ у започињању светског рата на Западу „географски“ не примећује).

Све до данас чак ни у руској званичној историографији обично се не прихвата да се освајање Чехословачке од стране коалиције европских земаља сматра за део Другог светског рата, већ само за њену предисторију. У вези с тим је врло важно да се присетимо, да је управо Совјетска Русија увек била противник и Минхенских споразума, и заузимања читаве Чехословачке, који је после њих уследио, јер у ствари је Берлин већ тада почео, помоћу војне снаге, да потчињава етнички не-немачке земље.

Минхен и доцније потпуно гутање Чехословачке са њеним великим економским потенцијалом довели су Немачку на ниво најразвијеније земље Европе, дозволили су да се обезбеди битан и „скоковит“ раст војне производње. Успут: у току рата највећи број немачких БТР-ова (3) је произведен у чешким фабрикама. А БТР Sd. Kfz.251 (тегљачки артиљеријски системи) су, како сматрају експерти, пре појаве тенкова Pz Kpfw V,VI, представљали главну ударну снагу сувоземних немачких јединица. Осим тога, освајање Чехословачке је Немачкој дозволило да великом брзином преко трофејне војне технике највише класе повећа ратни потенцијал својих оружаних снага. У време напада на Пољску приближно трећину немачког тенковског наоружања су чинили чешки Pz Kp fw 38 (t). Они су у борбама први пут коришћени у току пољске кампање (1939.) и у Француској (1940). Ти тенкови, из 8. „Панцир дивизије“ су учествовали и у борбама на Балкану 1941. године. Према плану „Барбароса“ Немци су против Совјетског Савеза поставили 623 тенка тог типа и 41 командни тенк Pz Bf Wg 38 (t). Другачије речено – „блицкриг“ из 1939. године је технички је омогућило само освајање Чехословачке. А без Минхена 1.09.1939. тешко да би до њега дошло!

Западне демократије су одлично схватале шта раде тиме, што Чехословачку препуштају Немачкој, али било је превише примамљиво да се Немачка и СССР напујдају једна на другу, и тако да се једном заувек реши „руско питање“. Једино, што нису узели у обзир, то је могућност да се бесан пас, кога пујдају на најближег њему, прво баци на своје газде.

Понекад имамо прилику да чујемо да када су „средили“ границе Чехословачке тако што су становништво тог дела направили етнички „чистијим“, нове границе „друге“ Чехословачке су загарантовали Париз и Лондон. Међутим, ни Француска, ни Енглеска, тим пре ни Пољска, нису ступили у заштиту тих граница, када је 14. – 15. марта 1939. године Хитлер усисао остатке Чехословачке. А само недељу дана после претварања Чехословачке у „Протекторат Бохемија и Моравија“ Хитлерова Немачка је освојила литванску луку Мемељ. Мада су се литванска права на ту луку заснивала на одлукама Версаја, ни та права више нико није штитио.

Овде је важно подсетити на низ догађаја који су се десили пре рата, а који су потпуно осветлили опортуну позицију „демократских“ држава у односима са фашистичким блоком.

Одмах после доласка Хитлера на власт у Немачкој, СССР је покушао да закључи споразум са Пољском о обезбеђењу регионалне безбедности. Међутим, у пролеће 1934. Варшава прекида те преговоре и са Хитлеровом Немачком потписује пакт о ненападању. У јуну 1935. потписује се англо-немачки поморски споразум, које је војној флоти Немачке омогућио да убрзо постане највећа војна снага на Балтику. Јачали су војно-политички и економски контакти Немачке са Латвијом, Естонијом и Финском. Тако је онемогућена било каква нада да ће наведене државе остати неутралне уколико дође до војног сукоба између СССР и Немачке, па још уз могућу подршку Немаца од стране Пољске.

1935. године Мусолини је започео рат са Абисинијом. Поставља се питање: да ли би у принципу била могућа италијанска агресија Абисиније ако би Суецки канал, који је припадао Енглеској и Француској, а контролисала га је Енглеска, затворили? Одговор је очигледан. И наравно, била би немогућа и да је прекинута испорука нафте Италији. Међутим, „демократска“ Европа је мирно посматрала како Италијани бомбардују и убијају Етиопљане. Ништа се није променило чак ни када је италијанска армија почела да користи бојна отровна средства. Када је у јуну 1936. године негус Абисиније Хаиле Селасије проговорио са трибине „демократске“ Лиге народа молећи да његову земљу заштите од агресије Италије - њега су игнорисали, а председник демократске Швајцарске му је наредио да напусти земљу у року од 4 сата од завршетка заседања.

Када је започела војна побуна шпански диктатор Франко је мирно могао да рачуна на успех у грађанском рату. Осим Италије и Немачке њега су ћутке, а понекад и отворено, подржавали Лондон и Париз. Почетком 1938. године у Тешинској области у Чехословачкој настаје „Савез Пољака“ који је организован по угледу на фашистичку Судетско-немачку партију К. Хајнлајна. 21.09. пољска влада је поставила територијалне услове које је Хитлер укључио у свој Хостденберски меморандум. И 2.11.1938. године пољска армија је ушла у чехословачку Тешинску област.

Међутим, Ј.Бек је још уочи Минхена, поучавајући свог амбасадора у Берлину у вези предстојећег разговора са Хитлером, послао директиву, у којој је конкретно констатовао: „1. Влада Пољске Републике констатује да је она, захваљујући позицији коју је заузела, паралисала могућност интервенције Совјета по чешком питању, у најширем смислу…; 2. Пољска сматра да је мешање Совјета у европске послове недозвољиво…; 4. У току претходне године пољска влада је четири пута одбила понуду да се придружи међународној интервенцији ради заштите Чехословачке. 5. Непосредни захтеви Пољске по наведеном питању ограничавају се облашћу Тешинске Шлезије. (4)

Амбасадор Пољске у Немачкој Ј.Липски, који такође није сумњао у снагу Пољске, извештава Бека: „Из Герингових изјава је јасно да он са свих 100% дели позиције пољске владе… Наш корак је окарактерисао као „изузетно храбру акцију, која је извршена блиставо“… Рибентроп ми је саопштио да је канцелар (Хитлер) високо оценио политику Пољске“. (5)

Са своје стране, И. Рибентроп је сведочио: „Запитао сам Бека да ли су они одбили славољубиве тежње маршала Пилсудског, то јест претензије према Украјини. На то је он, са осмехом, одговорио, да су они већ били у Кијеву и да те тежње, сасвим сигурно, постоје и данас“. (6) Када је Рибентроп, убрзо после тога, стигао у Варшаву, Бек је био још отворенији: „Г-н Бек није крио да Пољска претендује на Совјетску Украјину и на излаз на Црно море“. (7)

„Парчање Русије представља базу пољске политике на истоку, те ће зато наша могућа позиција да се своди на следећу формулу. Пољска не треба да остане пасивна у овом изузетном историјском тренутку. Задатак је у томе, да се благовремено изврши добра припрема – и физичка, и духовна. Циљ је – ослабити и уништити Русију“. (8)

У разговору са саветником амбасаде Немачке у Пољској, вице-директор политичког департмана пољског МИП-а М.Кобиљански, пошто је посебно нагласио да ће говорити отвореније него што то себи може да дозволи пан министар, изјавио је: „Питање Карпатске Русије за нас има одлучујући значај. Видите какав немир изазива то питање у нашим украјинским областима. Те немире смо гушили и гушићемо их и даље. Немојте да нам сметате у вођењу наше политике. Уколико Карпатска Русија приђе Мађарској, Пољска ће се сложити да се нађе на страни Немачке у походу на Совјетску Украјину“. (9) Врло је симптоматично, да је у оба случаја цена, коју су пољски руководиоци били спремни да плате за споразум са Немцима, било ступање у рат против СССР на страни нацистичке Немачке.
 

* * *

Одавно се осетила потреба да се питање преношења датума почетка 2. светског рата са 1.09.1939. (датум напада Немачке на свог бившег савезника – Пољску) пренесе на 14.03.1939. – на дан када је Немачка прогутала остатке Чехословачке и приступила освајању етнички не-немачких земаља. А у оба случаја све се дешавало уз пуно попуштање европских демократија.

Истовремено се по одлуци Европског парламента не 30.септембар (датум када је потписан Минхенски договор), већ 23. август 2011. (дан, када је 1939. године закључен „пакт Молотов – Рибентроп“) у Европи први пут обележава као „Дан успомене на жртве тоталитаризма“, које се обично схватају као жртве нацизма и комунизма – без указивања на директно саучесништво „демократских“ земаља Европе и САД, као и многобројних европских колаборациониста у тоталитаристичким злочинима.

Пре неколико дана, поводом 72. годишњице потписивања пакта „Молотов – Рибентроп“, Амбасада САД у Естонији је дала изјаву у којој, уз Хитлерову Немачку, одговорност за почетак Другог светског рата ставља на СССР.

Уопште, у најновијој историји Русије, совјетско-немачки уговор о ненападању из 1939. игра приметну политичку улогу. У своје време, пошто је том уговору дат назив „пакт Молотова – Рибентропа“, идеолози „перестројке“ су га користили у арсеналу идеолошких средстава за уништење СССР-а. Сада европски победници „хладног“ рата очигледно покушавају да понове историју, отварајући тезу о истоветности нацизма и комунизма.

У суштини, за СССР закључење тог уговора је било блистав спољнополитички успех који је СССР-у (у условима постојања „осовине Берлин – Рим – Токио“) дозволио да спречи практично неминован рат истовремено на два фронта: са Немачком и Италијом на западу и са Јапаном на истоку. Постоје сви разлози да се закључи да би после Минхенских споразума и доцније окупације остатака Чехословачке, земље „осовине“, свестрано потпомагане „западним демократијама“, у условима све јаче општеевропске кризе, заједно иступиле против СССР-а.

У тим условима руководство СССР-а је на челу са Ј.В.Стаљином било једноставно обавезно да земљу изведе из опасности, која се над њу надвила, што је и учињено захваљујући совјетско-немачком Уговору о ненападању, потписаном у Москви, ноћу пред 24. август 1939. године.

Да констатујемо да је пре потписивања Уговора војни конфликт на Далеком Истоку био далеко од краја. 4. – 8. септембра 1939. Јапанци су неколико пута покушавали да пређу у контраофанзиву, али су били одбијени. Тек 15. септембра потписано је примирје које је ступило на снагу 16.09. (пакт о неутралности Јапана је потписан тек 13.04.1941. године). Процењујући важност за СССР закључивања Уговора о ненападању са Немачком потребно је подвући да је у Јапану пораз и истовремено потписивање совјетско-немачког уговора о ненападању (како је то констатовано у телеграмима Р.Зоргеа) довело до кризе владе и оставке кабинета Хирануми Киитира, а затим и до славља такозване „поморске партије“ која се борила за идеју експанзије према Југо-источној Азији и острвима Тихог океана. Наведена околност је поуздано мењала „вектор“ јапанске агресије са совјетског на англо-амерички правац. И више од тога: када су се у децембру 1941. године на прилазима Москви појавиле сибирске дивизије то је био један од директних резултата совјетско-немачког уговора из 1939. Да можда то није разлог, што ефекат који је закључивањем Уговора са Немачком постигао Совјетски Савез, све до сада изазива врло негативну реакцију Запада?

Закључак је очигледан. Непосредни кривци за почетак Другог светског рата, уз Немачку, су Француска, Енглеска (и САД), као и „версајске наказе“ – многобројне лимитрофне (10) државе које су се налазиле на периферији СССР-а. Осим тога, Енглеска, Француска и остале државе садашњег Европског савеза сносе одговорност за сарадњу са фашистичком Немачком у свим етапама рата, за масовни колаборационизам. Зато им је и затребао „Дан успомене на жртве тоталитаризма“ како би те непријатне чињенице биле избрисане из историје Европе и САД…

__________________________________

(1) Пољски министар иностраних послова

(2) Пољски војни руководилац, маршал од 1936. год.

(3) Оклопни транспортер

(4) Писмо министра иностраних послова Пољске Ј.Бека амбасадору Пољске у Немачкој Ј.Липском, 19.09.1938. Документи и материјали уочи почетка 2. светског рата1937-1939. URL: // https://www.hrono.ru/dokum/193_dok/19380919bek.htmlт. 1. — С.173-174

(5) Писмо амбасадора Пољске у Немачкој Ј.Липског министру за иностране послове Пољске Ј.Беку 1.10.1938. „Година кризе 1938-1939“ ». URL: // https://katynbooks.narod.ru/year/000.htm

(6) МИД СССР, “Година кризе 1938-1939“. Документи и метеријали. У 2 тома, изд. Политиздат, 1990, ; URL: //https://listaem.com/2008/03/26/god_krizisa_19381939_dokumenty_i_materialy_v_dvukh_tomakh.html.

(7) Из записа разговора министра иностраних послова Немачке И.Рибентропа са министром иностраних послова Пољске Ј.Беком 6.01.1939. “Година кризе 1938-1939“, стр. 175 – 176, URL: // https://www.hrono.ru/dokum/193_dok/19380919bek.html.

(8) Z dziejow stosunkow polsko-radzieckich. Studia i materialy. T.III. Warszawa, 1968. S.262, 287)

(9) Запис разговора Рибентропа са Беком 26.01.1939, „Година кризе“, стр. 195, URL://https://www.mysteriouscountry.ru/(10) Пограничне, суседне

Виктор Бурбаки,