Кипар: од гасних истраживања до борног извиђања

Ситуација око Кипра је на рубу оружаног конфликта. Како је потврдио у уторак министар за европске послове у влади Турске Егемен Багис, његова земља ће наставити уз подршку војно-поморских снага истраживачко бушење на кипарском епиконтиненталном појасу. Реч је о истој територији, на којој су раније почела истраживања гасних налазишта Републике Кипар. Изјава турског министра је дата у време његове посете  самопроглашеној Турској републици Северног Кипра, чију независност признаје само Анкара. То је још више прекалило атмосферу и пружило основу властима Кипра да изјаве о неприхватљивости ситуације, када би земља постала талац илегалних акција Турске, која наставља да је окупира и крши њену територијалну целовитост. Турска страна инсистира на  праву да настави истраживања све  док статус Кипра није регулисан  под окриљем УН. Коментар нашег посматрача Петра Искендерова.

Замршеност проблема Кипра је повезана са сплетом интереса основних учесника регулисања и земаља-гараната кипарске независности. Одмах после тога, када је Кипар 1960. године добио  независност од британске круне, његово унутрашње уређење је било одређено на основи тространог споразума између Велике Британије, Грчке и Турске. У уставу земље је био фиксиран његов статус као државе  две самоуправне заједнице – грчке и турске. Уговор о гаранцијама независности Кипра је предвиђао да су гаранти таквог уређења Лондон, Атина и Анкара. При томе је Велика Британија сачувала  војне базе – Акротири и Декелија.  Истовремено су на острво били уведени војни контингенти Грчке и Турске.

Таква ситуациа је одмах резултирала тиме да је Кипар постао талац компликованих односа  у британско-грчко-турском троуглу. Није ни чудо да је 1974. године, када је  грчка хунта црних пуковника допринела државном удару на Кипру и доласку на власт верног јој  официра Никоса Сампсона,  реаговање Турске није изостало. Турске елитне експедиционе јединице су се искрцале на северу Кипра и окупирале око 40 одсто територије земље. Карактеристично је да су акције Анкаре изазвале раскол између САД и Велике Британије. Како се касније сећао ондашњи  британски министар иностраних послова Џејмс Калаган, државни секретар САД Генри Кисинџер је блокирао покушај Лондона да војним путем онемогући једностране акције турских снага на Кипру.

Тако је Кипар испао подељен. У фебруару 1975. године на северу острва је била проглашена Турска Федеративна  држава Кипар, касније преименована у ТРСК. Анкара је не само признала новопроглашену државу, већ и почела да доприноси пресељавању на њену територију Турака из саме Турске – њихов број је већ 100 хиљада, - истакао је у интервјуу Гласу Русије експерт за проблеме Источног Медитерана Института свеопште историје РАН Артем Улуњан.

И Турска, и руководство ТРСК данас су без сумње заинтересовани да би та држава и даље постојала као независна. Такав став отежава  постизање неких реалних и пуновредних договора не само о епиконтиненталном појасу, већ и, што је најглавније, уједињењу острва. Треба узети у обзир и  разлике у данашњим могућностима Грчке и Турске – које подупирају заједнице Грка-Киприота и Турака-Киприота. Грчка преживљава акутну финансијско-економску кризу, перспективе њеног савлађивања директно зависе од добре воље земаља-чланица ЕУ. Турска последњих месеци повећава своју активност не само око Кипра, већ и на Балкану, у Северној Африци, на Блиском Истоку.  Раст нестабилности у тим регионима приморава САД и ЕУ да траже тамо поуздане партнере. Таквим партнером у данашњим условима може да буде  управо Турска, а не Грчка или Кипар.

Даљи развој ситуације око Кипра ће умногоме зависети од расположења у НАТО-у, чије су чланице Грчка и Турска, конкретније од става Велике Британије. Лондон болно реагује на све покушаје да се прекрши статус-кво у Источном Медитерану. Крајем 1990-х година управо  с тим образложењем британска влада је иступила против погодбе о продаји од стране Русије Грчкој зенитно-ракетних комплекса С-300.  И  даља војна сарадња Москве с Анкаром и Никосијом изазивала је нервозно реаговање Лондона.  Тешко да би  нови оружани конфликт око Кипра одговарао Британији и НАТО-у. Међутим,  очити раст активности Турске у том региону омогућује  допуштење да Анкара може да почне сопствену игру.